Nišlijka Gordana Bajović sa knjigom šeta među oblacima. Ona je profesor srpskog jezika i književnosti po struci, a radi kao stjuardesa. O svom poslu govori skromno iako je više na nebu no na zemlji. Kao svoje dve velike ljubavi ona izdvaja knjige i rodni Niš. Topličanki je rekla: Nišlije, Topličani, mi južnjaci smo svi zemljaci, a ne susedi.
Otkrijte kako izgleda Gordanin posao, sa kojim poteškoćama se susreće i koja mesta su joj najviše prijala.
Kako si počela da radiš kao stjuardesa? Kako izgleda tvoj posao?
Kao i obično sve u životu, stjuardesa sam postala sasvim slučajno i spletom okolnosti. Iz knjižare, gde sam pre toga radila, dobila sam ideju da probam nešto malo drugačije, bez imalo lažne skromnosti, ne očekujući baš ništa. Tada sam prošla regrutaciju i ušla u ovu priču.
Posao kabinskog osoblja u Wizz air-u nije kako se to inače zamišlja za ovu profesiju. Naime, naši letovi su turnarounds, što znači da se mi, kada sletimo na destinaciju, odmah i vraćamo, za predviđenih pola sata, tako da ne ostajemo na tim destinacijama. Ostale karakteristike posla su ono što se može i zamisliti, rad sa ljudima, briga o najpre bezbednosti, pošto je to imperativ u avijaciji, a zatim i o udobnosti putnika, svim detaljima leta i svemu ostalome.
Je l’ ti dinamika posla prija ili te umara? Koliko puta mesečno letiš?
Kao i svaki posao, naš, kabinske posade, ume biti zamoran, ali i ne. Specifični su jedino uslovi, menjanja nadmorske visine, samim time i atmosferskog pritiska, pošto mi nemamo drastične promene vremenskih zona, kao koleginice sa prekookeeanskim letovima. Ume biti dana sa nagomilanim letovima, koji su i više nego zamorni, ali potom biše spojenih slobodnih dana, jer naši rasporedi nisu ustaljeni.
Ne postoji pravilo koliko puta ću mesečno leteti, jer sve zavisi od sezone letenja, tj. odmora i praznika, ali i od vremenskih ograničenja.
Koje zemlje si obišla? Koje je najegzotičnije mesto koje si posetila?
Kao što sam rekla, mi nemamo layover, tj. ne ostajemo u zemljama gde letimo, tako da obilazimo zemlje u sopstvenoj režiji, gde biramo odmore. U mom slučaju su to u poslednje vreme bile Španija, Portugalija – obožavam ta južna područja, ali sam i posetila drugaricu u Emiratima prošle godine.
Budući da mi letimo mahom po Evropi i mahom nemamo egzotične destinacije, zaista ne mogu reći da sam posetila u pravom smislu egzotične destinacije. Međutim, za mene je, lično, najegzotičnije bilo ostrvo Tenerifi – koje pripada Kanarskim ostrvima. Vulkansko ostrvo, sa pojedinim plažama tamnog peska, nekako ušuškano i opušteno. Sećam se da sam kazala drugarici kako uživam u njihovom „despasito“ načinu života. Imaš osećaj boravka u kakvoj oazi.
Zašto si knjige zamenila oblacima? Razmišljaš li da se ozbiljnije posvetiš pisanju?
Ljubav prema književnosti je bila i jeste moj život. Diploma srbistike to i dokazuje. Ali, smatram da te život nekada, zapravo često, dovede u neobične situacije, tako da sam ja, tražeći kakvu promenu, pa i avanturu, završila u ovom poslu. Međutim, knjige, pisanje i jezik jesu i biće moja ljubav uvek.
Da li ti nedostaje Niš?
Jako. Niš je grad gde sam završila škole, studije i provela prvu godinu svog radnog staža, tako da mi je većina života dole. Takođe, kao što tvrdim već dve godine života u Beogradu, smatram da ljudi sa juga poseduju ogromnu količinu toplote i srdačnosti. Posle dve godine života van mog Niša, ja i dalje idem tamo veoma često, i jedino njega zovem domom.
O izuzetnim ženama čitajte OVDE.
Pišem i inspirišem.
