Kada jednom odeš, zato što moraš, molim te, nemoj se vraćati. Kada jednom odeš, a to, uprkos svoj logici, ne želiš, ali ipak učiniš, veruj, nećeš se kajati.
Najteže je preseći. Doneti odluku. Pa je se držati. Kao Sizifov kamen svoju misao treba pogurati i gurati. Jer, ona nije slučajna. Naprotiv. Mnogo razuma, bistrine i pameti iza nje stoje. Odvajkada je ona u tebi ali su je osećanja gurala na dole. Sve ono racionalno u nama potiskivano, zarad želja srca.
Ali, jednom kada skupiš hrabrosti i snage da kreneš, nikako se, nikako, nemoj vraćati. Da te ne lažem, mnogo će boleti. Proporcionalno tome koliko ti je stalo.
I tako, malo po malo. Dan za danom. Jedan će biti loš, a drugi gori. Međutim, nešto, sasvim sigurno, u tome stoji. Učinio si najbolju stvar za svoj život, za samog sebe. Bio si jak, skupio srce i otišao od bede.
Kampovaće ti sve to u glavi neko vreme. Budiće te iz sna. Biće teških dana. Koji će proći. Iza kojih će sve dobro biti. Jer si ostavio ono što je nužno bilo ostaviti. Jer si izašao iz nečega što te nimalo zaslužilo nije. Jer si presekao i prestao biti onaj što se krije.
Onaj što tone u živo blato jer ne sme preseći. Onaj što svoje muke, od sramote ne može ni reći. Onaj koji se samostalno spušta i večito pita, gde će nekome drugome duša?
Nigde. Jer je i nema. Udari te, lupi te i shvatiš. Živeo si u zabludi, pravio od ničega čoveka i davao sebe tako niskome. Odeš jer zaista nemaš više gde da se vratiš.
I nećeš.
Autorka: Gordana Bajović
Topličanka je duša od žene.
