Овај велики свет зна само да лепи етикете и ништа друго. Зато: немој да се плашиш. Битно је да знаш да ниси оно што други кажу. Да се не плашиш онога чиме те плаше.
Да, почео је октобар и твоја прва предавања. Етикета: бруцош.
По први пут нема разредног старешине, нема одељења, оправданих и неоправданих изостанака. По први пут не мораш никоме да се правдаш до себи. И то јесте тешко, јер те је сада више стид. Нема тог неког коме се супротстављаш.
С једне стране си ти. Са друге стране си исто ти. Са стране стоје они.
Они кажу да треба да учиш. Они кажу да је колоквијумска недеља седмица у којој не једеш, не спаваш, не дишеш. Они кажу да је испитни рок вампир који пије крв и дању и ноћу. Они кажу да „није свака оцена за ђака“ тако што поред твог имена на списку ставе „није положио“. Они кажу да је „услов“ нека много велика реч. Јер услов није само услов за упис у наредну годину. То је одједном услов да те прихвате – пријатељи, родитељи, рођаци. То је одједном услов да негде припадаш. Из године у годину.
Немој да се плашиш. Условљавање се завршава дипломирањем. Треба само да знаш зашто си ту дошао. Немој да се плашиш. Ти ниси бруцош. Ти си ти. И ти ћеш да успеш.
Да, позвали су те из те неке важне фирме на стажирање. Етикета: стажиста, приправник.
Говоре како је то све што ћеш од (година) стажа у овој држави видети. Прећуткују да то „приправник“ значи бити приправан да у сваком тренутку скуваш шефу и колегама кафу, купиш доручак и глумиш курира. Ако си срећан, па банеш међу професионалце, можда нешто и научиш. Углавном плачеш свакодневно у тоалету или кад се вратиш кући у јастук. Сви те плаше својим „искуством“. Сви те гледају као жутокљуно пиле. Имаш идеју? Чему то служи? Одједном, викенд звучи као одмор у четири зида. Одједном, кажу бити одрастао значи бити несрећан. Одједном, одговорни људи су огорчени људи. Одједном, осмех није мерна јединица за срећу, већ за шашавост и неозбиљност.
Немој да се плашиш. Не требају ти њихови костими и маске да би добро радио посао. Бити радан није исто што и бити незадовољан. Сети се: ти ниси приправник. Ти си ти. И ти ћеш да успеш.
Да, ушла си у девети месец трудноће. Етикета: вечита трудница.
Говоре ти: ти се још ниси породила? Питају те: је л’ те већ страх? Они кажу да је готово с твојим спавањем. Они кажу да заборавиш на претходни живот. Оне кажу да порођај страшно боли. Оне кажу да се пазиш маститиса. Они кажу да деца служе да ти једу џигерицу и пију крв. Да брзо досаде и да треба само до њихове школе издржати. После су учитељицина брига. Они кажу да је памперс скуп, а све са епитетом „дечије“ прецењено. Одједном, прича о материнству постаје хорор филм. Одједном, родитељи су људи који жртвују свој живот. Одједном, ти си смешна што већ волиш то нерођено детенце, јер „ти не знаш шта те чека“.
Немој да се плашиш. Нико те од њих на порођају неће држати за руку. Постајеш мама, а тешко да ишта на овом свету то може надмашити. Сети се: ти ниси вечита трудница. Ти си ти. У тридесет осмој недељи трудноће. И то је природно. Њихови календари су помало зарђали. Немој да ти то омета најлепши доживљај који следи. Доносиш цео живот на овај свет. И ти ћеш да успеш.
Да, ипак нисте успели заједно. Етикета: распуштеница.
Прећуткују ти своје мишљење док те сажаљиво гледају. Углавном, деле се у две групе. Једни те страшно осуђују, јер мора да си ипак нешто зајебала. Сама си крива (ти си га отерала). Другима те је страшно жао, јер мора да је био велики скот. Сама си крива (ти си га бирала). Мушкарци те често позивају у своје друштво. Жене те више не позивају. Они се питају: шта ћеш ти даље? Они се мисле како проводиш дане. (И ноћи). Они не би волели да су на твом месту. Јер ти си сад пола. Није битно да л’ си отишла или је отишао. Није битно да л’ си сад сигурна и (можда чак) срећна. Ти си сад између девојачког и мужевљевог презимена. Ти си сад само име. И то је довољно да мисле да могу да те својатају и задиру у све што је интимно.
Немој да се плашиш. Нико од њих није делио с тобом вашу брачну постељу и хлеб. Нико не зна ко си у ствари. Ти ниси распуштеница. Ти си ти. Немој да ти живот диктирају туђе речи и очи. Немој да те плаше мисли које ти не припадају. Само теби припада твој живот. Управо си га поново узела у своје руке. И ти ћеш да успеш.
Да, дијагноза је ипак озбиљна. Етикета: пацијент.
Гледају те као тужну биљку која се пред њима већ осушила. Заливају те сажаљењем и беспотребним стереотипним реченицама. Мало им је мука кад им објашњаваш болничку процедуру. (Мало више се у себи гаде.) Они те не виде од белих мантила и инфузија. Њима није јасно зашто се ти смејеш. Препознајеш да се боје кад им на улици идеш у сусрет. Препознајеш да им је непријатно кад решиш да ипак застанеш и попричаш. Препознајеш олакшање кад само климнеш главом и прођеш.
Немој да се плашиш. Нико од њих неће с тобом примати терапију и брисати сузе кад се сломиш. Нико не зна колики си ти борац, заправо. Јер нико не зна колико ти волиш живот. Ти ниси пацијент. Ти си ти. Немој да ти оздрављење ометају здрави људи који и не знају колико су срећни. Немој да те брину њихови полуживоти. Само теби припада твој живот. Насмеши се и бори да он дуго траје. И онда ћеш да успеш.
Немој да се плашиш. Кад те испече неки поглед или можда реч пресече на пола. Кад осетиш како ти лепе етикету посред чела, посред душе и личног неба. Сети се: то ниси ти. Стисни зубе и одлепи то чудо са себе. Ти си ти. И ти ћеш да успеш.
Они ионако немају појма.
Извор: Лола магазин
Пишем и инспиришем.
