Pa šta ako sam rodila u poznim godinama?

0
u poznim godinama

Za one koji prvi me prvi put čitaju – ja sam Supermama. Lepše mi zvuči nego kada kažem – ja sam samohrana majka. Moćnije. Pozitivnije. A nama koje podižemo decu same, moći i pozitivna energija i te kako su nam potrebne, iz dana u dan.

Moje dete uskoro puni šest godina, ide u vrtić. Pošto sam blagovremeno rešila nedoumice oko njenog čuvanja i pred kraj porodiljskog odlučila da je upišem u jaslice, o čemu sam već pisala, naš život je počeo da se odvija po ustaljenoj rutini: jaslice (kasnije vrtić) – posao – aktivnosti – kuća.

Čim je za to došlo vreme, uključile smo se u beskrajno kolo dečijih rođendana. Igraonice, vesela družina a svaki put drugi slavljenik, i mi, roditelji.

Samohrani roditelji se često nalaze u nekoj vrsti društvene izolacije: druženje po kućama organizuje se strogo u parovima, po principu otac priča sa ocem, majka sa drugom majkom, deca trčkaju i prave nered.

Na dečijim rođendanima je situacija ipak malo drugačija. Ponekad dođu oba roditelja, ali najčešće samo jedan, tako da u tim prilikama ja nekako uspevam da “utonem u masu”; dovedem ćerku kao i drugi roditelji, i u tuđim pogledima nema onog neizgovorenog pitanja – a gde je tata?

I tako vrtićki dani teku, rođendanska druženja se ponavljaju, deca skakuću po igraonicama, slavljenik odnosno slavljenica sednu na čelo stola a prisutni pevaju divan dan, divan dan… Ja se družim sa drugim majkama i osećam se skoro kao ravnopravan član roditeljske zajednice.

Na jednom od tih rođendana sam se tako zapričala sa jednom majkom, dok su nam se deca provlačila kroz lavirinte i pokušavala da se zaglave. Reč po reč, dotakosmo se teme – godina.

Znala sam ja da je ona mlada žena, ali umalo u zemlju da propadnem kad mi je saopštila da je njena majka – tek nešto starija od mene.

Svaka žena ima (ili nema) svoj koncept života. Neke se rano odlučuju da zasnuju porodicu, i u pravu su. U pravu su jer to žele, a to je najvažnije. .
I to je u redu.

Druge, pak radije sačekaju da se ostvare profesionalno, zatim menjaju momke sve dok ne odluče da rode.
I to je u redu.

Ja spadam u onu treću grupu žena koje nisu znale šta žele, pa im se na kraju desi život i sve što ide uz to.

I tako, sam se ja našla u prilici da se po rođendanima družim sa “koleginicama” majkama, čija su deca vršnjaci mog deteta, ali su zato one znatno mlađe od mene.

Da li mi je bilo neprijatno? Jeste, pomalo.

To je izgleda u ljudskoj prirodi, procenjuju vas i ocenjuju na osnovu nekih ustaljenih normi i standarda. Nikada mi niko nije rekao ništa loše niti ružno, ali taj iznenađeni pogled, ta ljubopitljivost a zatim snishodljiv osmeh, nije mi prijalo.

Dakle, situacija je sledeća: dugo nisam znala šta želim. Onda sam saznala. Međutim, veza mi se raspala, a ja sam ostala da sama podižem dete do kojeg sam jedva došla, jer sam je kasno poželela.

Moja greška.

Ipak, i bez obzira na godine, meni ništa ne fali. Često pojma nemam, ali se mnogo trudim, u svakom pogledu.

Svaka od nas ima svoj koncept života. Ili možda nema, i to je za ljude.
Neke žene postale su majke vrlo rano.
Neke, kao ja, vrlo kasno. Nije to tako loše.
Znam šta želim.
Znam šta mogu, a mogu dosta toga. Život me je naučio.

Trudim se duplo više. Zašto? Zato što mi je stalno u glavi računica – koliko ću imati godina kada moje dete bude – u osnovnoj – srednjoj – na fakultetu.

Mnogo se trudim jer mi vreme brže ističe, a moram dete da osposobim za samostalan život.

Mnogo se trudim i oko sebe, ne zbog ženske sujete, već da moje dete ne bi jednog dana patilo zbog poređenja sa drugim, mlađim majkama. Jer, ljudi umeju da budu surovi i zli.

Drage moje žene, sve smo različite; različiti su nam karakteri, želje, mogućnosti, sudbine. Neke žene od detinjstva maštaju o velikoj srećnoj porodici. Druge sebe traže i jedva pronađu tek u nekim poznim godinama.

Ne ocenjujte, ne procenjujte, ne sudite.

Nisu starije majke, nikakvo “čudo”.

Verovatno bi za moje dete bilo lepo da ima mladu majku koja će doživeti i unuke.
Ali kad već nije tako, onda makar ima sposobnu i jaku majku koja je naučila da u životu ništa ne uzima zdravo za gotovo. I koja će isključivo sopstvenim snagama dati sve od sebe da svom detetu pruži ljubav, pažnju i perspektivu.

Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame

Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!