Živeli smo u malim stanovima, u četvorokrevetnim studentskim sobama. Sa čudnim stanodavcima i još čudnijim cimerkama.
Imali smo male godine koje vrište da su velike. I dovoljno je bilo obući zelene pantalone i crvenu košulju da se Beograd pretvori u najlepše mesto na svetu.
Čitali smo biografije poznatih muzičara, jer je pola ulaznice za neki koncert koštalo kao godišnja članarina u biblioteci.
Nisu nam bile potrebne reči poput: inspiracija, pokretači, tolerancija. Mogli smo jednostavno da budemo mladi, budni ili uspavani. Dinamični ili spori. Gladni ili siti. Sa ili bez bonova na kartici za menzu.
U pozorište smo mogli da uđemo „na indeks“. U gradski prevoz bez štrecanja da će se čitači kartica blokirati – jednostavno nisu radili.
Ne znam jesmo li znali da iskoristimo dan, ali smo svakako umeli da izrabljujemo noć.
Čaša piva je bila najjeftinija ulaznica u neke neraščišćene hodnike i odnose. A komunikacija jednostavna –ili ga pozoveš ili pošalješ traljavo otkucan i pijan sms. Bez nalepnica i razarajućeg „seen“.
Znali smo se i kad se nismo poznavali.
Svaki beogradski milimetar je mogao da se premaže rečima: neobuzdanost, bunt, lenjost, poljubac. I uvek smo za ta slova imali farbu. Farbali smo ulice, a ne svoja lica.
Bilo je lako ljubiti se na nekoj tašmajdanskoj klupi. Bilo je jednostavno držati se za ruke na Zemunskom keju. Bilo je od životne važnosti sastati se na Terazijama. Upisivati te sećanje-tačke na nevidljivoj mapi do skrivenog blaga.
Slike smo prevodili u reči, a sentimentalnosti zaboravljali iza pročitanih prevoda.
Trebalo je samo obući se za šetnju i upisati svoj korak na beogradskom asfaltu. I sunce je umelo posebno da se ušije u džepove crvene košulje i zelenih pantalona.
Bilo je lako verovati u staze kojima tek treba da krenemo. Gradili smo kliše „biti svoj“, jer smo znali da smo tako bezbedni: o klišee se niko pametan ne otima.
Živeli smo u malim stanovima, spavali smo na malim krevetima, ali smo imali velike jastuke. U sebi smo se budili.
Pročitajte još šta piše Topličanka.
Pišem i inspirišem.
