„Обичан и глуп“ гест

0

„ТИ НИСИ СВЕСНА КОЛИКО САМ СЕ ЈА РАСПИЛАВИЛА ТАКО ГЛУПИМ ГЕСТОМ…“

– Не, не, не, не, не – исправљам у себи оно што сам написала. Потом и на екрану.

„ТИ НИСИ СВЕСНА КОЛИКО САМ СЕ ЈА РАСПИЛАВИЛА ЈЕДНИМ ТАКО „ОБИЧНИМ И ГЛУПИМ“ ГЕСТОМ ДА НАМ УЗМЕ СЕДИШТА ЗАЈЕДНО!!! Сузица у оку…“

На ово се наставља гомила смајлија који у себи садрже срце на неки начин.
Целовечерње препирање око одмора завршено је тријумфом – све је букирано.

Последња станица: летови. Ова наша раздвојеност, која нас на неки чудан начин и спаја, жуља нас и голица, и много компликује планирање одмора. Долазимо са различитих страна. Требало је све уклопити. Разлике у доживљавању одмора и стиловима живота не помажу. Као ни моји грчеви због којих сам кењкава.

А онда – БАМ! Тресне ме човек својом љубављу посред чела! На један крајње једноставан начин. Доплатио је седишта да седимо заједно, иако лет и није нарочито дугачак.

„Узео си нам и седишта?“, френетично куцам по тастатури.
„Наравно“, одговара. И већ га замишљам како се мршти у његовом чувеном фазону: „па шта ти је ту чудно, женска главо?“
Некаква глупа мешавина воде и соли опасно прети мојим очима, али се само насмешим и једноставно цвркутаво откуцам:
„Волим те, М“. И срце.
И први пут после не знам ни ја колико дуго времена, видим на екрану:
„И ја тебе.“ Са све смајлијем који љуби. И знам да је то све што ми треба да преживим наредне две године.

Ауторка: Анђелија Анђелић