„TI NISI SVESNA KOLIKO SAM SE JA RASPILAVILA TAKO GLUPIM GESTOM…“
– Ne, ne, ne, ne, ne – ispravljam u sebi ono što sam napisala. Potom i na ekranu.
„TI NISI SVESNA KOLIKO SAM SE JA RASPILAVILA JEDNIM TAKO „OBIČNIM I GLUPIM“ GESTOM DA NAM UZME SEDIŠTA ZAJEDNO!!! Suzica u oku…“
Na ovo se nastavlja gomila smajlija koji u sebi sadrže srce na neki način.
Celovečernje prepiranje oko odmora završeno je trijumfom – sve je bukirano.
Poslednja stanica: letovi. Ova naša razdvojenost, koja nas na neki čudan način i spaja, žulja nas i golica, i mnogo komplikuje planiranje odmora. Dolazimo sa različitih strana. Trebalo je sve uklopiti. Razlike u doživljavanju odmora i stilovima života ne pomažu. Kao ni moji grčevi zbog kojih sam kenjkava.
A onda – BAM! Tresne me čovek svojom ljubavlju posred čela! Na jedan krajnje jednostavan način. Doplatio je sedišta da sedimo zajedno, iako let i nije naročito dugačak.
„Uzeo si nam i sedišta?“, frenetično kucam po tastaturi.
„Naravno“, odgovara. I već ga zamišljam kako se mršti u njegovom čuvenom fazonu: „pa šta ti je tu čudno, ženska glavo?“
Nekakva glupa mešavina vode i soli opasno preti mojim očima, ali se samo nasmešim i jednostavno cvrkutavo otkucam:
„Volim te, M“. I srce.
I prvi put posle ne znam ni ja koliko dugo vremena, vidim na ekranu:
„I ja tebe.“ Sa sve smajlijem koji ljubi. I znam da je to sve što mi treba da preživim naredne dve godine.
Autorka: Anđelija Anđelić
Topličanka je duša od žene.
