Човек никад не може знати шта треба да жели, јер живи само један живот и никако га не може упоредити са својим претходним животима, нити га у следећим животима поправити.
(Милан Кундера)
Али шта је срећа? Много је текстова исписано, много је анализа и полемика, а опет, одговора нема. Наша култура опседнута је срећом, стално јуримо да је стигнемо, таман што нисмо, али нам треба још ово, још оно…
Хајде овако, шта је нама женама све потребно да бисмо биле срећне? Да будемо лепе и згодне? Али према ком критеријуму? Да имамо мужа? Децу? Новац? Добар посао? Или да не морамо ништа да радимо? И тако у недоглед, таман помислимо да смо достигле жељену тачку задовољства, а онда нас нове околности погурају у наредну рунду потраге за срећом.
Дође човеку, у неким преломним тренуцима, да упита себе шта заправо жели од свог једног живота, у ком се правцу креће, и шта даље. Дошло тако и мени. Па сам се бацила на преиспитивање духова прошлости и свођење рачуна.
Прошлост се не може изменити. Ипак, када бисмо могли на себи, или у свом животу нешто да променимо, шта би то било?
Пре неко вече, петак беше, седим са пријатељицом у локалном кафићу и распредамо. О пријатељима, деци, бившим и будућим љубавима.
„Шта бих променила на себи? Карактер. Волела бих да сам кучка. Да ме глупост и примитивизам не ремете. Да газим са осмехом, уместо да газе мене. Борба за опстанак убацила ме је у пету брзину, али ме је уједно испунила страхом, отупела ми оштрицу. Само да сам другачија, можда бих најзад упознала нормалног човека. Не памтим када ме последњи пут неко позвао да изађемо. Ето, петак је, а мени је једино обућар заказао: донесите ципеле сутра у 8 ујутру, биће готове до поднева, ништа не брините! И ето, када и како ћу ја да упознам некога? Узгред“, додаде, „зашто седиш ту по страни, хајде да се померимо на она места тамо, овде нас нико не види…“
Нисмо се помериле. Не верујем у те стратегије: премажеш се ратним бојама, локне на броју, гласан фејк смех, аперол и излакирани нокти, све у нади да ће ти неко прићи.
Уосталом, зар је то срећа? Бити у вези, било каквој, макар каквој? Толико је незадовољних људи у кљакавим везама, нека хвала.
А ја? Шта бих ја на себи променила? Кад већ питам…
Некада сам веровала да имам времена за све. То бих променила. Времена заправо нема. Када помислимо да нигде не журимо, живот је пред нама, лако ћемо, може сутра, следеће године, кад год – време је већ истекло.
Стога, шта год пожелели, немојте одлагати. Дајте све од себе и порадите на остварењу својих жеља. То ће већ бити крупан корак у правцу проналажења среће, шта год она за вас представљала.
Кажу да је живот као филм, осмислите сопствени завршетак и ту игру играјте до краја.
Aуторка: Владана С. Неће ваљда
Неће ваљда је друго лице Супермаме, која каже Сачекај мало!
Топличанка је душа од жене.
