Постоје ситуације које не можете да замислите, док се не десе вама. Једноставно не можете, верујте ми на реч.
Једна од тих се мени десила недавно. У ствари још увек се дешава.
Кренула ја на пут у Африку. У Сенегал, а одатле у Кенију. Нисам баш планирала да о томе пишем, али десило ми се оно што нисам очекивала, а утисак је баш јак, и ево.
Изгубили су ми кофер. Негде између Београда, Париза и Дакара, нестао.
Како то изгледа када кренете на тронедељно путовање фулл спремни за сваку ситуацију, укључујући комарце носиоце маларије и недостатак ауфингера у хотелима – а онда цврц. Нема кофера.
Чекам ја дакле тако неко вече на аеродрому у Дакару, слетео авион који је из утробе бљунуо сигурно неких 500 путника (10 седишта у једном реду, пута цца 50 редова, па ви израчунајте). Покретна трака врти некакве торбе, кутије, кофере. Мој је жут. Велики и баш баш жут. Зато сам га и купила, одмах знам да је мој, нико вала нема такав. Сви се грабе за оне друге, сиве, тегет, црне, проверавају етикете. Мој се види издалека.
Мислим, види се кад се појави. Али сад га нема. Прође пола сата. Чекам ја и даље, нема везе, причали су ми да је у Африци све спорије. Уосталом, толики путници… и други чекају.
Ко чека тај дочека.
А можда и не.
Одједном угледам некакву таблу са именима исписаним на њој, придружила се поворци кофера и претећи ми се приближава. Пише моје име. Јоој… Правим се да је нисам видела, сигурно је грешка. Иначе тако обично обрадују путнике чији пртљаг из неког разлога – није стигао.
Али не, то се мени неће десити, не долази у обзир. Снагом воље ћу се изборити против судбине клете. Остаћу ту колико год буде потребно.
Сат времена касније, с кнедлом у грлу тражим шалтер за рекламације. Тамо већ чекају неки моји сапатници. Једни друге бодре („ма, све је то у реду, сутра ће вам гарантовано стићи пртљаг, истим овим летом, видећете“. Важи). Крупна црнкиња се баца преко мене и галами на локалном дијалекту, на крају од момка са шалтера добија слушалицу фиксног телефона (кроз шалтер) и призива мужа у помоћ.
И ја сам ту. Започињем своју тужну причу која их суштински уопште не занима. Бележе марку кофера („како кажете, Сасонат?“), боју. Знам ли број свог хотела? Ма какви. Бележе мој српски мобилни (јао мени, колико ли може да кошта роминг за Сенегалом…). Пружају ми некакав коверат на коме су исписали слова и бројеве. Појма немам шта је то, али хвала ипак.
Стићи ће кофер, нема бриге. Можда већ сутра. Не гарантују, али све је то у реду, навикли су они.
Али ја нисам.
Дакле, на себи имам фармерке, мајицу, танку јакну, кратке чарапе и патике. Два ранца, у једном лаптоп и другу опрему за посао. У другом фото опрему, таблет, документа. И кармин.
Толико.
Стигла сам на афрички континент без ичега.
Како то заправо изгледа? Ево овако.
Хотел је шљ, али бар је све чисто. Одлазим до колегинице у суседној соби, плачем јој на раме. Позајмљујем мајицу за спавање, и некакву њену кошуљу за сутрадан. Треба само да преживим један дан, и ето мени жутог кофера са 22 кг ствари, комплетна летња гардероба и обућа. Ништа страшно.
Туширам се, употребићу такозвани хотелски шампон. Нисам сигурна шта су сипали у пластичне бочице које ме дочекују у купатилу, подсећа на детерџент за судове. Добро, може и без тога, вода је ваљда довољна. Дајем царство за четкицу за зубе – коју немам. То не могу да позајмим, јел да. А у поноћ тешко могу да је купим.
Ништа, сутра је нови дан.
Ујутру весело облачим туђу кошуљу у којој изгледам благо речено трагично. Нема везе, Не дам се ја пореметити тек тако. Биће све у реду већ увече.
Увече радосно опет одлазим на аеродром. Узгред, налази се на око 50 км од града. Саобраћај је углавном језив, путује се најмање сат и по у једном правцу. Нема везе, идем ја по кофер, сигурно ме већ чека.
Или не.
Нема. Опет шалтер, питају ме што сам дошла. Дали су ми телефоне на које треба да проверим. Записали на оној коверти од синоћ. Зашто на коверти? То им је било при руци. Аман, Африка је то, прилагоди се или пали кући. „Госпођо, на сајту авио компаније која вас је довезла кликнете на поље Изгубљени пртљаг, и ту проверавате где вам је кофер.“
Шта ако нема ништа? Онда ништа. Будем ли довољно стрпљива и упорна, појавиће се.
Кад тад.
Дан 2 без кофера, негде у Африци. Крећем у набавку основних ствари. Проблемчић, када немате Н И Ш Т А осим туђе кошуље, је што су основне ствари – све.
Одлазим у једини тржни центар. Три ултра скупе продавнице, две рецимо нормалне. То је то.
Остављам брдо пара у Манго бутику у који иначе код нас не залазим. Штедње ради, веш ћу купити у суседној самопослузи. То ће се показати као велика грешка, тако да ћу за који дан натраг у скупи тржни центар по веш маде ин Француска.
Контролишем нагон да узмем све што видим. Нема потребе, кофер таман што није, јел да. Не желим да потрошим пуно новца на ствари које иначе не бих купила.
Не желим, али ћу.
Каже ми пријатељица (да је не именујем, али Споменка, препознаћеш се), ма купи са тезге и опери у машини, шта те брига. Каква машина? У хотелу сам. Шљ категорије. Немам машину.
Иначе први пут сам крочила на афричко тло, и први пут упознајем њихову културу. Изузетно су љубазни. Бонтон налаже да се свакоме обратите са „добар дан, како сте, јел све у реду?“. Значи не само добар дан, већ уз широк осмех прво проверите како су спавали, како живе и како им је фамилија. То обавезно.
У продавници. Када прилазите таксију. На шалтеру. У ресторану. Свуда. Овде сам осам дана, толико ми је већ тај манир ушао у навику да ухватим себе како се кезим свакоме и као робот изговарам обавезну реченицу „добар дан, како сте, јел све у реду?“.
Наставим ли тако код нас, гледаће ме као луду жену.
Ако сте белац у Африци, тј. у Сенегалу, не можете мирно да се крећете по граду. У ком смислу? Можете ви да идете где хоћете, али вас са свих страна салећу разни просјаци или трговци не би ли вам продали неку локалну глупост по могућности за брдо пара. И не можете их се решити. Не чују вас, не занима их шта хоћете или нећете. Наравно прво вас питају „добар дан, како сте, јел све у реду?“. Одговор их не занима. Зашла сам у локалне „маркете“, тржнице са малим продавницама и тезгама, и побегла брже боље. Цењкање је под обавезно. Почетна цена је сигурно дупло већа од крајње. А крајња свакако није реална, но морају и они нешто да зараде. Цењкате се за све, за крпе, фигурице, такси вожњу.
Дан 4 без кофера. Мало помало, видим ја да ћу накуповати за још један кофер. Друга пријатељица, знаће већ она да је о њој реч, каже – али то су само ствари, немој тако.
Важи.
Немам пиџаму, спавам у туђој мајици. Добро, рецимо да је то секси.
Могла бих на плажу да се мало опустим. Цврц, купаћи костими су ми – у коферу. Да купим нови? Важи. Баш сам се мислила шта ћу са вишком пара.
Пукао ми нокат. Немам ни турпију ни маказице. Шта да радим, да га грицкам?
Допутовала сам у патикама. Успела сам да нађем некакве папуче које ми одговарају. Нови стајлинг, нема везе.
Изгледам као чудо, чак и пошто сам купила шампон, а срећом пронашла чешаљ у ранцу (поред кармина). Можда бих могла да косу осушим феном, али у првој соби у којој сам боравила није било. Следећа је била боља, фен је ту али не паше у односу на утичницу. Нема везе, не треба ми. Важна је унутрашња лепота. Везаћу косу у шик пунђу. Хм. Немам чиме. Одох часком у тржни центар, већ могу да се пријавим за посао хостесе. Све знам.
Колегиница ми шаље поруку: „гледај на ово као на авантуру“. Оно јес, права је авантура обући чисту одећу ако имаш само:
3 мајице и два пара ланених панталона
2 хаљине са локалне пијаце
Некакве папуче маде ин Шпанија (тако су ми рекли) које су одмах почеле да жуљају. Да ставим ханзапласт? Имам. У коферу. Да скокнем до апотеке? Како се тога нисам сетила! Вероватно јер до најближе морам таксијем, уз обавезно „добар дан, како сте, јел све у реду?“ а потом цењкање.
Из пристојности овде нећу описати како изгледа прање веша у хотелу (у 21. веку). Да ли хотел има сервис за прање? Наравно. Али ово је Африка, све иде полако. И на све се чека бар два дана. Бар.
Па добро, могу сама некако оперем оних пар ствари које сам купила (не бих описивала тај процес, што је много, много је). Окачићу их негде и осушиће се ваљда брзо. Цврц. У шљ хотелу нема ауфингера. Зато ја увек носим своје. У жутом коферу су, где би били?
Дан 6 без кофера. Обишла сам све локалне маркете, спријатељила се са свакаквим сумњивим трговцима. Један је знао да долазим из земље Новака Ђоковића, у то име сам себи обећала да ћу од њега нешто да купим, заслужио је!
Још увек није почела кишна сезона, срећом јер су ми причали о локалним комарцима носиоцима маларије, а маларија уме да буде веома мучна. Не, не постоји вакцина против маларије. Понела сам ја некакав феноменални швајцарски спреј који гарантује преживљавање.
У жутом коферу је.
Дан 8 без кофера. Постадох права афричка жена. Носим дугу шарену хаљину која мени, риђокосој светле пути, пристаје као…знате већ. У тренутку очајања сам (у тржном центру) купила маскару, а уз њу лосион за скидање шминке. Турпију. Крему за руке. Крему за тело. Хидратантну крему за лице. И тако то.
Иначе супер ми је. Сви ме знају, сви питају да ли се мој жути кофер појавио. Сви ме сажаљевају. Из домовине су сви одавно престали да се интересују за мој случај. На друштвеним мрежама качим интересанте и забавне фотке па ваљда мисле да је све како треба.
А шта па да качим? Истините призоре из приватног живота? Ма хајде, ко још то ради?!
Иначе пре неку ноћ сам сањала да сам на београдском аеродрому, кофер ми је пронађен. Али не могу да дођем до њега јер сам ја у аеродромској згради а кофер је испред зграде – опколиле су га дивље свиње, оне које су ономад због поплава допливале са ратног острва.
Дан 10 без кофера. Нашли су га. Остао јадничак у Паризу да самује у некаквом магацину. Отпала налепница са бар кодом. Нису умели да отворе део код ручке, где уредно пише име и телефон власника. Десет дана сам провела кликћући на сајт авио превозника (нећу овде да га рекламирам, али платиће ми), рефресх, па још једном, па још једном, и ништа. Десет дана сам по неколико пута дневно звала све могуће службе аеродрома. Наравно увек, али увек најпре кажем „добар дан, како сте, јел све у реду?“. Мислим да су до сада сви чули за луду жену која тражи свој жути кофер.
Остаје још само да га најзад допреме у Африку.
Дан 11 без кофера…
Aуторка: Владана С. Неће ваљда
Неће ваљда је друго лице Супермаме, која каже Сачекај мало!
Топличанка је душа од жене.
