Како ми дете расте, живот постаје све интересантнији. Каже се, мало дете, мали проблеми, веће дете… Али није само то. Веће дете – смисленије приче. И неугодна питања.
Најзанимљивије разговоре водимо рано ујутру, чим отвори очи, и увече, уз последњи загрљај пред спавање. Пре неко вече, угасила сам светло и ушушкала је у њеном кревецу (иселила се из мог кревета), тек из мрака чујем питање које нисам очекивала:
Мама, да ли си се ти оженила?
Не знам одакле баш то питање, баш у том тренутку. Ја се за њеног оца нисам удавала; да ли се о браку причало у вртићу, или је направила поређење са другом децом, ко зна. Видела сам забринут поглед и одговорила: “нисам, ја сам само хтела да имам ово своје дете, то ми је било најважније.”
Уздах олакшања и одговор: “мама, и ја ћу исто као ти кад порастем!”
Верујем да ова тема није завршена и да ћемо о мени, њеном оцу, браку и породици причати још много пута, како буде одрастала.
Али није само то.
Запитала сам се да ли треба деци да испричамо о својој прошлости, бившим момцима, мужевима?
******
Спремање ормана је једна од “омиљених” женских активности. Након месец дана озбиљних психичких припрема, недавно сам се одважила на овај подухват. Применила сам једини ефикасан метод: изврнула сам садржај на под и почела да претурам. У једном тренутку сам наишла на давно заборављену кутију од ципела, а унутра – старе фотографије и писма.
Отворила сам Пандорину кутију давно потиснутих успомена.
******
Никада нисам живела бурно, но странице моје књиге живота ипак су се лагано окретале. Једног дана, садашњост је пукла и полако постала прошлост…
Након периода поновног проналажења себе, нове струје су ме одвукле на пучину. Прошлост је остала заробљена у кутији од ципела, овековечена на две деценије старим фотографијама и у двадесетак сачуваних писама
Седела сам на поду спаваће собе и пребирала по прошлом животу. Загледала сам слике, а на њима ја, и још неки некада мени блиски и драги људи. Личим, али ипак другачија. Ја на путовањима, ја са кратком плавом косом, па нешто дужом, па мало тамнијом. Лепа насмејана ја у свиленој хаљини, белој са шареним лептирима, удајем се…
******
Прошлост је остала на фотографијама у тој кутији у том орману. Много година је прошло, све до тог дана када сам смогла храброст да је отворим.
Питала сам пријатељицу шта она мисли, треба ли свом детету једном да испричам причу о себи пре ње? Да ли да се одважим и покажем јој, можда не писма, можда само фотографије њене мајке и неког тамо човека за кога је некада давно, у претходном животу, била везана.
„Чувај све“, рекла ми је. „Показаћеш јој једног дана. Невероватно је како тај поглед из будућности лечи све, то је једини исправан поглед. Цео живот у нама дрхти и никако да се исприча. Ћерке су то, само оне могу да те осветлају“.
Послушаћу је. Кутија је поново заузела своје место на претпоследњој полици у дну ормана, ушушкана у старе џемпере, оне које чувамо јер „никад се не зна када могу да нам затребају“.
Прошлост је била лепа док је била садашњост. Она је део мене, оно што сам некада била, и оно што ћу увек бити. Једном ћу јој показати. Једног дана ћемо заједно, њеним очима, гледати старе фотографије, лепу насмејану младу у шареној свиленој хаљини и мушкарца у тамном оделу, и неким новим речима препричати моју прошлост.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
