Пре неколико дана сам ћерку водила на рођендан дечака са којим је кратко похађала исти вртић кад су имали четири године.
Чудни су путеви Господњи; са мајком сам се спријатељила онако успут, зато што је њен син симпатисао моју ћерку. Затим су се мајка и дечак преселили па су и вртић променили. Ипак смо остале у контакту, повезала нас је та детиња љубав али и чињеница да обе децу подижемо саме.
Од рођендана до рођендана смо размењивале искуства и запажања и посматрале како нам деца расту.
Баш као и ја, моја пријатељица Супермама од оца свог детета растала се још пре дететовог рођења. Можда јој је понос кројио поступке, можда није имала другог избора, а можда је љубав једноставно престала.
Било како било, дечак оца до недавно није ни виђао.
Никада нисам коментарисала њене одлуке, није на мени да судим другима, као што ни други мени не треба да суде. Свако за себе одлучује најбоље што уме.
Било ми је изузетно драго када ми је рекла да је контакт између оца и сина најзад успостављен. Истекле године тешко је надокнадити; за стицање поверења и присан однос биће потребно много времена. Можда се то никада неће ни десити. Ипак, сматрам да свако дете треба да познаје и виђа родитеља с којим не живи, под претпоставком да за то постоје иоле нормални услови.
Моје дете оца виђа редовно, тако је било одувек.
Не зато што сам ја посебно упућена у тајне родитељства или зато што сам племенита особа која је успела да дететов интерес стави испред конфликата и свих ружних ситуација које су се дешавале. Већ зато што је њен отац био довољно упоран да на томе инсистира упркос мом изразито негативном ставу према његовом начину живота.
Наши карактери су дијаметрално супротни, наше животне навике и начела такође. Безброј пута смо се сукобљавали по разним питањима. Много тога му замерам, и вероватно ћу му замерати до краја живота.
Међутим, коментар који је једном приликом изговорио, на мене је оставио снажан утисак. Натезали смо се да ли да тротинет наше ћерке остане код њега (е да, и тротинет може бити предмет расправе) или не. На мој аргумент да она не живи са њим (стога тротинет остаје код мене), одговорио је:
У мојој глави, сва моја деца живе код мене.
Морам рећи да ми је за све ове године, та његова изјава дала највише повода за размишљање.
И очеви имају душу
Често су себични, на мушки неодговоран начин. Лажу и варају. Ретко када успевају да схвате дететов интерес и свакодневне потребе, онако како их ми видимо. Али у том микромоменту, то признање које је дошло из душе, дубоко ме је погодило. Схватила сам да недостатак посвећености и одговорности, који сам се годинама трудила да надоместим сопственим трудом и пажњом, није уједно значио и недостатак љубави.
И очеви осећају љубав
Да ли је то ствар неких устаљених обичаја и норми, да ли једноставно жене – мајке, у себи носе некакав ген који их чини таквим какве јесу?
Не знам, а више ми то није ни битно.
Моје дете има шест година. Не знам да ли време заиста лечи све ране, али те године које сам провела подижући је сама, помогле су ми да научим много тога.
Ништа није потпуно црно или бело
Кажу да је људски праштати, а ја бих додала – често је то једини начин желимо ли да себи приуштимо миран сан
Одговори понекад могу да нам падну са неба; али морамо да се сетимо да погледамо увис
Пожелела сам да пријатељици а почетка ове приче испричам све ово, али није се указала прилика. Зато сам овај текст написала, а верујем да ће га она прочитати и схватити.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
