Nedavno razgovaramo o tome kako su nas deca zatrpala igračkama. Dnevni boravak jednostavno nije za boravak! Nove ili stare, gde god da sedneš ili nagaziš tu su igračke.
Ponekad se zapitam da nije invazija!
Gde čuvate igračke vaše dece?
Mi imamo veliku kuću, pa je prostor za širenje ogroman. Umesto da su u jednom kutku, igračke su svuda. Majke mi, kao da imaju noge! (Neke, doduše, i imaju, ali znate na šta mislim!) Žmu ima viši prag tolerancije od mene kada je taj dečji, nazovimo ga, kreativni haos u pitanju. Tačno prepoznam u njegovom pogledu kad će rafalno da ispali čuvene rečenice: Šta će njima ovoliko igračaka? Je l’ se oni baš sa svim igraju? Hajde, molim te, da sve prenesemo u njihovu sobu!
I tako, sigurno, ritualno prenosimo igračke jednom mesečno.
Kroz par dana, kao da ništa od toga nismo uradili. Oni dovlače jedno po jedno i uzurpiraju nam prostor.
Deca, šta ćeš?!
Pa i mi smo bili deca
Ova misao me najviše i najduže vodi na toj stazi posutoj igračkama. Izvesno je da nismo imali toliko puno igračaka kao mali. Naši roditelji su nas mnogo voleli, ali svi znamo da su bili stroži nego mi. Moja roditeljska svest ne može nikako da dozove tu sliku gde nam je kao deci dozvoljeno da se svojim roditeljima penjemo na glavu. Ili smo se možda ipak peli?
Često preispitujem svoje postupke koje činim kao majka. Posmatram se kroz mikroskop i procenjujem: pa i mi smo bili deca. Neka ih malo.
Tako i zaglavim u kuli od igračaka.
Bila je jedna priča o ženi koja je svake večeri skupljala igračke svoje dece. Iako joj se, blago rečeno, smučila ta obaveza. Onda je jedne večeri suprug pitao zašto prosto ne zatvori vrata dečje sobe. Da ne dovodi igračke u red. Nije to loša zamisao, ali: jednom i tome treba doći kraj, zar ne?
Čekajte, a gde su VAŠE stare igračke?
Skupljajući tako jedne večeri zajedno sa decom sve igračke sa poda, naiđem na svoju lutku. Malu, plavoooku, kovrdžave crne kose. Gleda me onim okicama dok sedi. Kad je položim na krevet, ona spava. Pokažem Žmuu, a on meni pokazuje mali beli auto kome se otvaraju vrata. Pomalo se raznežimo, pa pustimo decu na miru da se igraju sa svojim igračkama.
Neki dan posle toga, naiđem na Internetu na neobičan i melanholičan poziv:
Narodni muzej Toplice u Prokuplju poziva sve zainteresovane, da u ovu ustanovu donesu stare igračke, jer za početak jeseni, priprema jedinstvenu izložbu starih i zaboravljenih igračaka.
Svi koji žele, mogu da donesu omiljene igračke iz svog detinjstva ili detinjstva svoje dece, ukoliko ih još čuvaju na tavanu ili u podrumu. Igračke mogu da poklone ili ustupe Muzeju, kako bi se ponovo prikazale javnosti.
Pored igračaka, na izložbi će biti prikazani i stari sportski rekviziti, sličice, albumi sa sličicama, salvete, bedževi, značke, društvene igre, sve što je obeležilo detinjstvo generacija stasalih u prošlom veku.
Možete odneti i stare spomenare, leksikone, hemijske olovke sa obeležjima grada Prokuplja i bilo koju igračku proizvedenu do 1990. godine.
– Ha, to je uslov? Taman sam mislio da odnesemo SVE igračke naše dece! – našalio se Žmu.
Pišem i inspirišem.
