До пре неколико година сам била млада и лепа. Или сам се бар тако осећала. Једног дана сам почела да запажам боре. Килограме. Седе власи.
Време пролази проклето брзо. Са двадесет појма нисам имала.
Са тридесет сам веровала да је живот преда мном, чему журба, живећу још сто година и све ће увек бити лако и опуштено. Деца? Да, можда, вероватно; али нисам знала тачно када.
Недавно сам погледала у свој животни календар и тргла се. Куд прођоше двадесете, тридесете…?
Оно најдрагоценије, дар који добијамо по рођењу, али не заувек, је време. То време које научимо да ценимо тек негде под старе дане, када га је све мање и мање.
Са двадесет сам се развлачила као жвака и уживала у животу.
Са тридесет сам и даље уживала, не сећам се тачно у чему, али знам да сам била убеђена да сам баш млада и да имам сво време овог света.
Да ли бих се вратила у то блажено доба?
Да, и не.
Не бих мењала ову памет за тадашњу. Јер, већ рекох, тада нисам знала ништа.
Мењала бих ово садашње тело за некада заводљиву фигуру. Радо бих вратила своје затегнуто лице, природну свежину и сјајну косу својих тридесетих.
Да ми је сада тридесет, и ова памет, где би ми био крај!
Али пошто повратка нема, свако радно јутро представља озбиљну припрему за бојно поље звано спољни свет.
Радо и брзо учим. Савладала сам све камуфлажне технике савремених маке-уп превара. Оно што не стигнем да изведем пред кућним огледалом, довршавам на семафорима. Ретровизор је мој верни саучесник и помогач.
Ипак, мада успешно заваравам наивни свет који ме окружује, понекад помислим колико су површне и јалове те ситне преваре које не могу стварно да пониште траг истеклих година.
А онда се десио тај тренутак: показивала сам фотографије са летовања.
“Па твоја ћерка је иста ти, твоја умањена копија!”
У први мах се нисам сложила; тражила разлике; позивала се на боју косе / шишке / облик лица…
А затим сам схватила.
Били су у праву.
Личимо.
Не само да личимо, већ смо заиста као једна – млађа и старија верзија исте особе.
Исти срећан осмех и поглед пун вере у будућност.
Није до црта лица, облика носа или боје косе.
Оно што нас спаја, па смо на слици заиста ја, и моја малена, много млађа верзију, је међусобна љубав, радост тренутка и срећа што смо заједно, у животу али и на тој фотографији, у том тренутку, на том месту.
Некада сам била млада и лепа. Сви ми, који смо превалили део животног пута и стигли у године када нам постаје јасно да је времена све мање, некада смо били млади и лепи.
Времена је све мање али ја га сада грабим из све снаге. Поново сам млада и лепа, радосна и детињаста. Моја лепота је у њеним насмешеним очима, у загрљају рукица и речима које радо понавља:
Ти си најбоља мама на свету и ја те много много волим!
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
