Nedavno sam objavila tekst na jednom od popularnih portala koji se bavi roditeljstvom, i dobila kompliment od redakcije: pročitali smo tvoje priče, najbolja si mama!
Postidela sam se.
Ja tako sebe ne vidim.
Ja sam sebična majka
Zato što sam moje jedino dete rodila u poznim godinama, a to nije dobro ni za nju, ni za mene.
Zato što živim u strahu od vremena koje prolazi i stalno kalkulišem – kako da joj za što kraće vreme obezbedim što više u životu.
Zato što sam svoje dete osudila da ima majku koja nije opušteni roditelj.
Zato što stalno strepim od trenutka kada će me pitati – zašto druga deca žive sa mamom i tatom, a ona ne.
Daleko od toga da sam najbolja mama
Stalno sam umorna, jer se 25 sati dnevno trudim da radim, mislim, odlučim, obezbedim.
Nisam najbolja mama, jer svom detetu ne poklanjam dovoljno pažnje.
Nisam najbolja mama jer nikako da se oslobodim grča koji mi tera misli na sve strane, a tek ponekad u njenom pravcu.
Priznaću vam da često sama sebi ličim na automatskog pilota koji isprogramirano povremeno odgovara: daaa? Stvarno? i šta je onda bilo? Aaahaaaa… Pa dobro…
Da, baš tako. Ujutru, dok svoje najveće blago vozim u vrtić, ili posle podne, umesto da je zapitkujem o dnevnim događajima, ja uključim automatskog pilota i ponavljam: ahaaa… pa dobro… hmmm…
Nisam najbolja mama
Jer ne umem da uživam u sitnicama.
Jer ne umem da se smejem njenim novootkrivenim šalama (“mama, neće moći ove noći”).
Jer ne umem da se igram sa barbikama.
Jer “ne ljuti se čoveče” okončam brzinom svetlosti jer sam preumorna i jedva čekam zvono za kraj dana.
Nisam najbolja mama jer mi je često lakše da uključim televizor, pustim crtaće i tako sebi obezbedim predah.
Nisam najbolja mama jer mnogo vičem, a zatim me grize savest pa ćerki kupujem sve što joj se dopadne.
Svi našminkani sajtovi o roditeljstvu, sve profesionalne FB strane, svi bleštavi instagrami nam tumače kako sa decom treba:
Provoditi zajedničke trenutke u igranju,
čitati knjige pred spavanje,
zajedno spremati kuću,
pričati o svemu i svačemu.
Ja se sa ćerkom retko igram, jer sam opterećena brigama, obavezama, strahovima.
Čitam joj tek ponekad. Ruka se automatski hvata za daljinski upravljač, te se plašim da su je crtaći umesto mene naučili mnogim stvarima.
Pokušala sam da je uključim u pospremanje kuće. Strpljenje me je izdalo, na kraju sam posao završavala sama.
Da li joj pričam? Trudim se. Na žalost – nedovoljno.
Nisam najbolja mama jer samo želim da je grlim i ljubim, da je stegnem i nikada ne pustim od sebe.
Nisam najbolja mama jer ne znam kako ću preživeti dan kada moja beba bude zatražila svoju slobodu i poželela da ode svojim putem.
Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!
Topličanka je duša od žene.
