Сетих се Толстоја – “Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна, несрећна је на свој начин”.
Срећне породице личе једне на друге, деца одрастају у атмосфери где се оба родитеља труде да заједничким напорима од њих направе квалитетног човека.
А шта је са децом која одрастају уз једног родитеља, а имају и другог, ту негде надохват руке – или не баш?
Да ли се ти растављени родитељи такође труде да удруженим снагама усреће своју децу како би од њих постале квалитетне и комплетне личности?
Понекад се питам
Кад су родитељи у лошим односима, деца (која живе са мајком) бивају уручена оцу у договореним терминима, ни минут раније, и само тада. Промене се углавном не прихватају. Ако отац из објективних разлога није у могућности да своје дете види онда када је прописано, следећу шансу добиће у наредном термину. Огорчене и разочаране мајке ударац узвраћају – преко деце.
Неки очеви, пак, своју децу уредно виђају, али тако што их одведу и препусте баки / деки / актуелној партнерки… некоме.
Наслушала сам се и прича о очевима који за своју децу нису показивали никакво интересовање. Било да им је таква природа, било да су се преко недужних малишана светили бившој партнерки, углавном их није било онда када су деци били потребни.
А онда, постоје и друге ситуације, када оба родитеља воде беспоштедну битку у коју су укључени сви: пријатељи, родбина… па и сами малишани. Какве год да су им намере, такав рат увек оставља несамерљиве последице – на децу.
Ја сам самохрана мајка девојчице од шест година. Она живи са мном, а свог оца виђа редовно.
Да ли сам написала редовно? Хтедох рећи, веома често. Кад би се само он питао, виђала би га свакодневно.
У односу на занемарену децу, на децу коју очеви виђају реда ради, или зато што им је термин, или тек понекад, моја ћерка има много среће.
Моја ћерка је срећно дете јер је оба родитеља воле много, из све снаге.
Али, моја ћерка често је у ситуацији да гледа како се натежемо, ко ће је узети из вртића или са ким ће провести дане викенда. Јер је много волимо и обоје желимо само за себе.
А то није добро. И нема никакве везе са њеним потребама
Искушење је велико, а то што смо одрасли људи, не значи да увек радимо оно што треба. И не значи да смо увек свесни својих поступака и последица.
Ја нисам најбоља мама, то сам већ одавно схватила и јавно признала. Баш као и многи други родитељи, нисам увек у стању да урадим праву ствар.
Али жао ми је
Жао ми је деце која пате
Жао ми је деце којој је ускраћена љубав
Жао ми је деце која слушају свађе
Жао ми је деце која постају жртве лоших односа, погрешних одлука и незрелих родитеља. Због разних фрустрација, због повређених сујета и осећања, наша деца постају колатералне жртве родитељских сукоба. Заборављамо да смо их створили, не да бисмо имали нову играчку, већ да бисмо кроз њих, кроз осећања и труд који улажемо у њихово подизање, оплеменили своју егзистенцију а њима пружили срећу и лепоту.
И знам да је свима тешко, знам да је тешко и мајкама које су се разочарале у љубав и брак.
Знам да је тешко очевима које систем приморава да децу виђају на парче, а желели би много више.
Али пре свега знам колико је тешко нашој деци коју развлачимо и черечимо од једног до другог. Јер знам колико је тешко мом детету, тим теже јер ништа не показује и све држи у себи.
Зато, поштедимо нашу децу:
меримо речи
контролишимо поступке
мислимо на њих а не на себе
Кажу да је пут до пакла поплочан добрим намерама; упркос тим нашим добрим намерама, пут којим грешком често кренемо, за нашу децу јесте прави пакао.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
