Свака од прича коју сам написала настала је са неким поводом. Тако је овој повод био разговор са пријатељицом која са породицом живи у иностранству. Сви су пристојно здрави и паметни, а као породица понекад сложни а понекад не баш. Али то је већ сасвим нормално, изгледа да је у људској природи да увек желимо нешто више, нешто друго, нешто што нам се чини боље од онога што имамо.
Углавном избегавам да се жалим, јер нико не воли да слуша туђе тужне приче. Понеку анегдоту, али не више од тога. Но ето, пожалила сам јој се јер ми је баш тих дана било изузетно напорно. Мајка у годинама ми је пала и повредила главу. Дете ми се разболело и данима је лежало због високе температуре.
Осећала сам се немоћно, растрзано. Обе су од мене очекивале све, а ја сам већ била исцрпљена и без тих нових момената.
И тако сам се пожалила да немам коме да се обратим за помоћ, јер сама бринем о мајци и о детету. Пријатељица ми је на то одговорила: „Ја нисам сама, али као да јесам. Ћути и уживај у својој слободи“.
Разумела сам ја њу, али изгледа да она мене није.
То је био повод за овај текст, јер није први пут да увиђам да људи који живе у заједници, а никада нису били у прилици да сами подижу дете, често немају представу о томе колико је тешко и компликовано бити у таквој позицији.
Поређења као што је то њено, никако нису на месту. Када ми је дете болесно, ја се само надам да се нећу и ја разболети. Јер не знам ко би у том случају бринуо о нама двема.
Чак и у класичној српској породици где супруг у слободно време мења канале на телевизији и пита када ће вечера, чак и ту постоји Неко, какав год био, ко ће да донесе топломер, скува чај или одвезе код лекара. У мојој кући, тај Неко сам само и једино – ја.
Дешава се да супруг много ради, или често путује. Али на крају баладе, тај много заузет отац, ипак је саставни део породице и породичног живота. Он је ту, напослетку. Можда је често одсутан, али ултимативно, његов дом је ту.
Знам да је ово тешко схватити. Знам, јер сам била у прилици да ми друга пријатељица спомене супруга лекара, са сталним дежурствима и радом у сменама, због којих је често изостајао у важним тренуцима и приликама.
Али – није исто. Није исто када је неко одсутан па напослетку дође, и када је неко одсутан – трајно и коначно.
Чудне смо, ми, самохране мајке, другачије. То је зато што смо преоптерећене. Бригама, обавезама. Зато што у сред тог лудила званог родитељство, покушавамо некако да се саставимо, да поново пронађемо себе. Покушавамо да истовремено будемо нежна мајка и стуб ослонац породице. Стабло, грана и лист. Трудимо се да будемо ефикасне.
Желимо да будемо лепе, за нашу децу, за себе. Желимо да будемо свеже и расположене. Желимо да се наспавамо. Али уједно стрепимо да нешто не заборавимо или пропустимо.
Често нам је веома тешко.
Признаћу вам да ми је понекад викенд напорнији од радног дана. Радним данима сам усредсређена на посао од кога живим и издржавам себе и дете. Викендом треба да протресем главу, из ње избацим бриге и пронађем онај радостан, ведрији део себе који дугујем свом детету.
Нико није на дугме.
Много радимо. Да бисмо зарадиле довољно за живот, за нашу децу. Прогања нас страх од будућности, јер на својим плећима носимо терет који немамо с ким да поделимо.
Вероватно не постоји идеална веза, брак, породица. Сигурно је да свако носи своје бреме проблема и брига. Ипак, верујте ми на реч, колико год ја била „слободна“ и самостална, често се присетим оне „на муци се препознају јунаци“. А тада, ма колико била поносна на све што сам сопственим трудом, посвећеношћу и љубављу постигла за своје дете, тада ипак пожелим да будем обична мајка, део некакве „несавршене“ породице.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
