Исидора Лакетић је сентиментална песникиња нове генерације. Она жели „да се никад не заборави колико поезија вреди“. Пише већ четири године, активно објављује своје мисли и стихове на Инстаграм налогу sentimentalpoet и нада се својој првој књизи.
Док се припрема на полазак на студије фармације, Исидора машта и пише, а овог петка ће се представити љубитељима лепе речи у Дому културе. Разговарали смо са Исидором поводом њеног првог јавног представљања у Прокупљу и сазнали шта је покреће на стварање.
Када си почела да пишеш?
Почела сам да пишем пре 4 године, када сам кренула у средњу šколу. Претпостављам да сам сва осећања из тог периода морала негде да пренесем. Сећам се да сам једне вечери укључила белешке на телефону и исписала читав есеј о догађајима који су ме тада окупирали. Тај тренутак је био од круцијалне важности за моје даље стваралаштво, јер сам открила таленат који нисам ни сањала да имам.
Шта те покреће на стварање?
Мој покретач су осећања у сваком облику. Инспирација је флуидна, као и расположења, али сматрам да најпродуктивније стварам у моменту када су ми осећања најинтензивнија. То је оно што туга, љубав и бес имају заједничко – они су покретачи стваралаца.
Како је дошло до тога да се представиш прокупачкој публици?
До представљања прокупачкој публици је дошло када ме је, сасвим случајно, контактирала Ивана Ђурковић из Дома културе, која је заслужна за целу реализацију песничке вецери. Неизмерно сам јој захвална што је препознала мој таленат и што се потрудила да га на прави начин представи публици. Иначе, идеја за назив књижевне вечери је стих из моје песме, написане на Светски дан књижевности, коју сам посветила свим књижевницима, онима који то јесу и који желе да постану. Песма слави уметност и наглашава важност стваралаштва, што и јесте поука књижевне вечери коју организујемо.
Да ли планираш објављивање збирке песама?
Збирку радова планирам да објавим већ дуго, међутим, нисам нашла одговарајућег издавача, а и поред доста обавеза, просто се то није десило до сада. Надам се да ћу то остварити у блиској будућности.
Јеси ли се опробала у писању прозе?
Што се тиче прозе, они који ме прате су вероватно приметили да више пишем у прози, у виду кратких есеја, који су понекад међусобно повезани, а могу и да се ћитају као посебне целине. Поезију развијам успут, трудећи се да не запоставим ни једну ни другу форму.
Како си покренула налог? Да ли записујеш своје мисли и на папиру?
Морам признати да ретко кад заправо пишем на папиру. Мој папир су белешке на телефону, иако је то песницима старије генерације чудно. Међутим, лично сматрам да је то нормалан процес који иде у корак са развићем технологије. Књижевност је и даље ту, а то је најважније.
Имаш ли узора у стварању и да ли се нечијем раду дивиш?
На моје стваралаштво су утицала дела многих књижевника, али издвојила бих Данила Киша, Милорада Павића, Васка Попу и Рупи Каур, песникињу новије генерације. Њихов рад ме апсолутно одушевљава, али се дивим и раду сваког младог песника и писца. Није лако сковати своје мисли у дело које постоји да га читају, критикују или славе. За све то треба много храбрости.
Која књига ти је омиљена?
Омиљена књига ми је „Процес“, Франца Кафке, а издвојила бих и збирку песама „Мед и млеко“, Рупи Каур.
Књижевно вече „Да се никад не заборави колико поезија вреди“ биће одржано у петак 20. септембра у 19 часова у Клубу Дома културе Прокупље.
Пишем и инспиришем.
