Isidora Laketić je sentimentalna pesnikinja nove generacije. Ona želi „da se nikad ne zaboravi koliko poezija vredi“. Piše već četiri godine, aktivno objavljuje svoje misli i stihove na Instagram nalogu sentimentalpoet i nada se svojoj prvoj knjizi.
Dok se priprema na polazak na studije farmacije, Isidora mašta i piše, a ovog petka će se predstaviti ljubiteljima lepe reči u Domu kulture. Razgovarali smo sa Isidorom povodom njenog prvog javnog predstavljanja u Prokuplju i saznali šta je pokreće na stvaranje.
Kada si počela da pišeš?
Počela sam da pišem pre 4 godine, kada sam krenula u srednju školu. Pretpostavljam da sam sva osećanja iz tog perioda morala negde da prenesem. Sećam se da sam jedne večeri uključila beleške na telefonu i ispisala čitav esej o događajima koji su me tada okupirali. Taj trenutak je bio od krucijalne važnosti za moje dalje stvaralaštvo, jer sam otkrila talenat koji nisam ni sanjala da imam.
Šta te pokreće na stvaranje?
Moj pokretač su osećanja u svakom obliku. Inspiracija je fluidna, kao i raspoloženja, ali smatram da najproduktivnije stvaram u momentu kada su mi osećanja najintenzivnija. To je ono što tuga, ljubav i bes imaju zajedničko – oni su pokretači stvaralaca.
Kako je došlo do toga da se predstaviš prokupačkoj publici?
Do predstavljanja prokupačkoj publici je došlo kada me je, sasvim slučajno, kontaktirala Ivana Đurković iz Doma kulture, koja je zaslužna za celu realizaciju pesničke veceri. Neizmerno sam joj zahvalna što je prepoznala moj talenat i što se potrudila da ga na pravi način predstavi publici. Inače, ideja za naziv književne večeri je stih iz moje pesme, napisane na Svetski dan književnosti, koju sam posvetila svim književnicima, onima koji to jesu i koji žele da postanu. Pesma slavi umetnost i naglašava važnost stvaralaštva, što i jeste pouka književne večeri koju organizujemo.
Da li planiraš objavljivanje zbirke pesama?
Zbirku radova planiram da objavim već dugo, međutim, nisam našla odgovarajućeg izdavača, a i pored dosta obaveza, prosto se to nije desilo do sada. Nadam se da ću to ostvariti u bliskoj budućnosti.
Jesi li se oprobala u pisanju proze?
Što se tiče proze, oni koji me prate su verovatno primetili da više pišem u prozi, u vidu kratkih eseja, koji su ponekad međusobno povezani, a mogu i da se ćitaju kao posebne celine. Poeziju razvijam usput, trudeći se da ne zapostavim ni jednu ni drugu formu.
Kako si pokrenula nalog? Da li zapisuješ svoje misli i na papiru?
Moram priznati da retko kad zapravo pišem na papiru. Moj papir su beleške na telefonu, iako je to pesnicima starije generacije čudno. Međutim, lično smatram da je to normalan proces koji ide u korak sa razvićem tehnologije. Književnost je i dalje tu, a to je najvažnije.
Imaš li uzora u stvaranju i da li se nečijem radu diviš?
Na moje stvaralaštvo su uticala dela mnogih književnika, ali izdvojila bih Danila Kiša, Milorada Pavića, Vaska Popu i Rupi Kaur, pesnikinju novije generacije. Njihov rad me apsolutno oduševljava, ali se divim i radu svakog mladog pesnika i pisca. Nije lako skovati svoje misli u delo koje postoji da ga čitaju, kritikuju ili slave. Za sve to treba mnogo hrabrosti.
Koja knjiga ti je omiljena?
Omiljena knjiga mi je „Proces“, Franca Kafke, a izdvojila bih i zbirku pesama „Med i mleko“, Rupi Kaur.
Književno veče „Da se nikad ne zaboravi koliko poezija vredi“ biće održano u petak 20. septembra u 19 časova u Klubu Doma kulture Prokuplje.
Pišem i inspirišem.
