Славица Бијелић: Свако дете без изузетка је највеће наше благо

славица-бијелић

Дете као благо откривамо у књигама и учионици учитељице Славице Бијелић. Ова изузетна жена је учитељица и писац за децу. Објавила је књиге поезије и прозе „Уживај док си дете“ и „Нисмо случајно рођени“, у којима покушава да поучи и забави најмлађе. Живи и ради у Ваљеву, где као учитељица подстиче децу на креативно, необично и слободно детињство пуно знања и маште.

За њу је сваки ученик лекција и надахнуће. У својој предавачкој пракси води се мишљу да нас деца не слушају, већ посматрају. Због тога се из дана у дан труди да буде боља. Разговарали смо са њом о позиву учитељице, али и о њеним књигама и стваралачком раду.

Како је бити учитељица у  21. веку?

Свако време са собом носи неке своје специфичности. Бити учитељ без обзира у ком времену, је нешто најплеменитије и најлепше. Ово је позив који се обавља са пуно љубави, топлине, нежности. Сматрам да када се бавите учитељским позивом никада не можете да остарите, јер та енергија којом деца зраче је нешто што нас увек и изнова покреће.

У чему откривате покретаче за рад и стварање?

Деца су мој покретач за све што радим. Та мала, дивна, неискварена бића уз чије осмехе, топлину и загрљаје заборављате на стварност која каткад може бити суморна.

славица-бијелић

Шта Вас је мотивисало да стварате за децу? Какав је био пријем Ваших књига?

Дечји свет ми је много блискији него свет одраслих. Деца су искрена, неискварена без трунке лицемерја и лажи. Водила сам се тиме да су они најбољи критичари, јер никада Вам неће рећи да им се нешто допада уколико не мисле тако. Радује ме да су се обе књиге допале првенствено деци, а и многи одрасли се препознају у њима.

Које књиге сте објавили и да ли можете неку издвојити као омиљену?

За сада имам две објављене књиге „Уживај док си дете“ и „Нисмо случајно рођени.“ Обе представљају комбинацију песама и прича, подељена су на поглавља, тако да су подједнако занимљиве како најмлађој читалачкој публици тако и старијима. Оно чиме сам се посебно водила је да књига не буде обимна, јер деца када угледају „дебелу“ књигу стварају аверзију и не желе чак ни да покушају да је читају. Мислим да је то веома битно када је у питању најмлађа читалачка публика.

славица-бијелић

Да ли сте представљали своје књиге и ван свог града? Како су протекле те промоције и путовања?

Што се тиче друге књиге још нисам имала ни једну промоцију, чак ни у свом граду, али без обзира на то доспеле су до мањег броја читалаца. Са првом књигом сам имала више промоција што у свом граду, што даље. Свака промоција је посебна и свака од њих има својих дражи. Гостовала сам у оквиру Дечје недеље у Културном центру Драинац у Блацу, као и у Прокупљу на позив драгих сарадника Сиђе и Драгана. Са задовољством се одазивам сваком позиву без обзира да ли је позив из школе, библиотеке или је везан за неку културну манифестацију.

Како бисте описали тај процес настанка једне песме или приче? Да ли их посвећујете неком посебно или је Ваше стваралаштво за свако дете?

Свако дете без изузетка је наше највеће благо, тако да су како песме тако и приче намењене свој деци.Водила сам рачуна да сваки текст било прозни или поетски носи са собом неку поуку, нешто што ће читаоце навести на размишљање и што ће их подстаћи да негују праве моралне вредности.

славица-бијелић

Шта тренутно читате и коју књигу увек препоручујете – деци и одраслима?

Постоје књиге којима се увек радо враћам. То су међу првима Дучић, Андрић као и сва дела владике Николаја. Тренутно поново читам“Воду из камена”, Љиљане Хабјановић-Ђуровић. Незахвално је препоручити некоме књигу за читање, јер немамо сви исти читалачки укус, али оно што бих свакако препоручила је управо оно што стално понављам и својим ученицима а то је читајте, читајте и само читајте…Читајте све што вам дође под руку, јер тако ћете обогатити речник а истовремено ћете изградити читалачки укус.

Како изгледа један обичан, а како необичан час у Вашој учионици?

Ниједан дан у учионици не може да буде обичан. Деца су непредвидиви, непресушни извор енергије, тако да је сваки дан у учионици необичан и другачији. Моји ученици и ја сагласни смо да нам је школа друга кућа и баш тако се и понашамо.

славица-бијелић

Шта нам је дигитални свет донео, а шта однео у педагогији?

Дигитални свет има огромних предности уколико се користи у информативне и едукативне сврхе. Захваљујући дигитализацији многе ствари које су нам некад биле незамисливе сада су нам на дохват руке. С друге стране ускратио је деци детињство, јер исувише времена проводе на друштвеним мрежама. Упоредо с тим иде и недостатак самопоуздања, јер деца ( а неретко и одрасли) слику о себи формирају на основу броја лајкова, виртуелних пријатеља и пратилаца.

Какве генерације сада излазе из школе?

Ново доба носи са собом иновације у сваком погледу, тако да данас имамо генерације које прате савремене трендове и живе у складу са тим. Вероватно сте очекивали да одговор на ово питање буде нешто другачији, али и тамо где постоје проблеми одговорно тврдим да проблем никада, али баш никада није у деци већ у одраслима. Деца нас не слушају већ нас посматрају.

Где је просвета данас?

Ма колико се трудили да пратимо савремене трендове и да копирамо идеје из развијених земаља, ми немамо још увек услове за то. Код нас се прво каже “хоп” а тек онда се “скаче”. Имамо људе на руководећим местима који имају визију и машту. Људе који имају дивне замисли, али који никада нису били на терену. Имам ту срећу да је школа у којој радим (иако се налази у сеоској средини) опремљена наставним средствима која свакако олакшавају рад, али исто тако поуздано знам да још увек имамо школе чија су наставна средства искључиво табла и креда. Постоје места до којих дигитализација није стигла или чак и ако је има при најмањем дашку ветра нестаје струје, а самим тим колеге су ускраћене за коришћење поменутих средстава. Но, сигурна сам да то не умањује квалитет рада у таквој средини, јер без обзира на дигитализацију учитељ је тај који својом креативношћу ствара подстицајну средину за рад.

славица-бијелић

Топличанка ушива успомене. Ово је моја:

Генерално функционишем тако да све оно мање лепо што ми се дешавало кроз живот заборавим, док оне друге лепе ствари памтим и радо их призивам у сећање. Што се тиче учитељског позива највећа сатисфакција су ми деца од којих су неки већ увелико зрели и остварени људи било професионално, било породично. Наш контакт се не завршава завршетком четвртог разреда или завршетком основне школе. Захваљујући друштвеним мрежама чији смо корисници готово сви, са свима њима сам и даље у контакту, радујем се њиховим успесима и поносна сам кад видим да су израсли у зреле, квалитетне и успешне људе. Када је књижевно стваралаштво у питању било је ту доста похвалница, захвалница, диплома, разних занимљивости на промоцијама, али оно што је оставило највећи траг је свакако прва промоција којој су сем многих драгих људи присуствовали  сви бивши ученици од којих су неки дошли из других градова. Ти млади, успешни људи (некада „моја“ деца, како сам их одувек звала) су успели да ми измаме не сузу, већ поток суза и обиље захвалности, јер управо њихово присуство промоцији је нешто што је дало печат мом вишегодишњем раду, али истовремено и подстрек за даље стваралаштво.

Изузетне жене стварају изузетне ствари. Пишемо о томе.