,,To je nekada bilo normalno, dete trči od jutra do mraka preko kamena, preko potoka, preko grane, procenjuje dužinu skoka, kako to mora da uradi. Pri tome drži ravnotežu, stalno mu ceo mozak radi, mora da razmišlja – e, tu je prava igra, tako se mozak razvija“ , objašnjava Ranko Rajović, autor programa „NTC sistem učenja“.
U ovom objašnjenju učiteljica Jelena Đorđević pronašla je svoje omiljeno i najdelotvornije nastavno sredstvo – igru!
Na svakom koraku igra
Učiteljica Jelena tvrdi da je igra veoma važna kako za decu predškolskog uzrasta, ali i za učenike mlađih razreda osnovne škole. Osnovna igra nastaje svakodnevno u hodanju, pokretu, trčanju, skakanju… Kroz igru deca upoznaju svet i pripremaju se za život, što je jedan od važnijih zadataka koje život nameće najpre roditeljima, a zatim i vaspitačima i učiteljima.
– Danas, nažalost, više nije tako. Deca se sve manje kreću, uglavnom ih roditelji voze autom ili koriste gradski prevoz. Jednostavno, takvo je vreme. A i sve je više dece koja imaju spuštena stopala ili imaju neki deformitet kičmenog stuba zbog nepravilnog držanja tela, neadekvatne fizičke aktivnosti, kao i teških rančeva.
Krajnje je vreme da se skrene pažnja i povede briga o tome da fizičku aktivnost još od predškolskog doba, kao i kroz osnovno školovanje protnemo kroz svakodnevne školske aktivnosti čak i u danima kada učenici nemaju formalno čas Fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, što je i izvodljivo u radu sa učenicima od 1. do 4. razreda, tj. u razrednoj nastavi, ako za to postoje adekvatni uslovi. – kaže učiteljica Jelena Đorđević.
Vođena željom da nešto promeni i da uradi nešto dobro za svoje đake, ona se upustila u oslikavanje školsko terena bojom za beton. Međutim, to nisu obični crteži. To je buđenje detinjstva.
Deca su energija koja pokreće
– Mi koji se bavimo učiteljskim pozivom sporije starimo jer svakodnevno upijamo novu energiju kojom deca koju obrazujemo zrače. Ta njihova energija nas svakodnevno uvek i iznova pokreće. Učitelj je taj koji svojom kreativnošću stvara podsticajnu sredinu za rad. – kaže ova Topličanka što inspiriše.
Devet dana je bilo dovoljno da Jelena stvori nešto magično na školskom terenu u selu Bajčince. Teren je osmišljen tako da istovremeno mogu da se takmiče dva do četiri učenika. Na poligonu učenici hodaju i trče , hodaju s jedne strane na drugu, s noge na nogu, skaču iz kruga u krug na jednom ili oba stopala, prate odgovarajuću boju linije koja ih vodi na narednu aktivnost, penju se uz zamišljene lestve, igraju školicu, brzo hodaju punim stopalom, prave žablje skokove, kreću se unapred i unazad, preskaču vijaču, okreću se za 360 stepeni, skaču punim stopalom u pravcu strelice…
Igrom do zdravlja
– Ono što mi je uvek bilo na umu pre nego što sam krenula s radom su da ispoštujem zadatke nastave Fizičkog i zdravstvenog vaspitanja u mlađem školskom uzrastu, a to su podsticanje rasta, razvoja i pravilnog držanja tela, razvoj i usavršavanje motoričkih sposobnosti, razvijanje spretnosti, izdržljivosti i snage mišića nogu, primena naučenih kretanja u takmičarskim uslovima, formiranje moralno-voljnih kvaliteta ličnosti, prilagođavanje učenika na kolektivan život i rad, briga o zdravlju. – kaže učiteljica Đorđević.
Ipak, oslikavajući teren ona je najviše mislila na dečju igru, na razvijanje saradnje i drugarstva među učenicima, kao i na radost koju svako dete zaslužuje. Kad se vredne ruke slože, sve se može, sve se može!
Pišem i inspirišem.
