Пустите их да сами прекину загрљај

0

Овде пишем о нечему што ми се десило у неколико наврата, па ми је дало повод за размишљање.

Дошле смо кући након посла и вртића. Дан је био дугачак – а који па није? Много обавеза, много активности, а након свега још и набавка у самопослузи.

“Још јогурта, мама! Могу ли овај кекс? Ову чоколаду? Како мислиш, немамо пара? Имаш ти, знам да имаш…”

Обе смо биле уморне, неки би чак рекли, сморене.

Изување, прање руку, вадим намирнице из кеса и распоређујем их по фрижидеру. Размишљам шта да понудим за вечеру.

Ћерка ми је заваљена на кревету, тражи да јој пустим цртаће.

Не, она не уме сама да укључи телевизор. Можда претерујем, можда је технолошки заостала па ће јој се у школи друга деца смејати. Никада јој нисам дала да барата даљинским, сматрам да то није за децу. Уосталом, ионако углавном гледамо канале са цртаним филмовима…

Тражи кокице и сок. Кокице јој доносим, сок немам. Нудим воду или јогурт.

Уморна је, преврће се по кревету, кмечи. Тражи да је загрлим.

Осврћем се по стану: хаос свуда. Кревети ненамештени, одећа по фотељама. Ципеле, јакне, играчке. Све је то нормално, али има дана када ме баш убија у појам. Потребно ми је мало мира, опуштање. Шоља чаја. Да се испружим и затворим очи на трен.

“Мама, доођи да се загрлимо!”

Седам на кревет. Граби ме, стеже из све снаге.

Мисли ми се сударају по глави. Шта ћу за вечеру? Да ли да пустим машину са прљавим вешом? Где ли сам ставила наочари? Морала бих да пеглам. Можда је време да јој перем косу…

Испод ока одмеравам столицу на којој је наслагана одећа, треба све то да склоним, нема смисла, не знам више где ми је шта.

Грлимо се, а мени у глави време откуцава, тикатака тикатака… Ослобађам се њеног стиска.

“Е, добро, хајде сада да…”

“Не, мама, зашто стално тако радиш! Стално! Кажеш – е добро… и онда одеш !”

Дете ми се љути. Али не само што је љута, већ је и увређена. Покушава да одглуми моје покрете како би показала шта јој је засметало. Видим да јој уопште није било по вољи што сам прва прекинула загрљај.

Плаче. Враћам се на кревет.

Нек иде све дођавола. Ствари разбацане по стану, неопеглан веш, прашина.

Моја нервоза и фрустрације, чај, па ваљда све то може да сачека. Извињавам јој се и обећавам да никада више нећу прва прекинути загрљај.

Изгледа да је то усуд свих мајки. Преоптерећене смо, а ђаво нам не да мира, не можемо да се опустимо. Стално вртимо неке спискове, склањамо, перемо, пегламо, смишљамо и комбинујемо. Чини ми се да сам се последњи пут излежавала кад сам била болесна, а од тада је прошло неколико година.

Сањам о томе да ми кућа буде чиста, сређена.
Да не буде играчака свуда.
Да чивилук не буде затрпан јакнама.
Да у предсобљу не стоји колекција свих наших ципела и остале обуће.
Да се веш не суши у дневној соби.
Да не тражим сваког јутра чешаљ и шнале које су сплетом околности завршиле на поду поред кревета.

Стално се борим против ветрењача. И никако да схватим да је много важније – да не прекидам загрљај.

Све оно што нама с правом смета, наша деца не виде. Желимо да их научимо реду, дисциплини, чистоћи, и то је исправно. Међутим, понекад једноставно моменат није прави.

Кажу да време пролази много брзо и да неке тренутке треба зграбити и не испуштати. И то је баш тако.

Још увек се напољу држимо за руке.
Још увек се мазимо тако што трљамо носеве.
Још увек је за њу мој загрљај најважнија ствар на свету. И кокице.

Питање је само, колико дуго ће још она желети моје безусловно присуство и пажњу. Шест година је прошло за трен ока. Понекад се тргнем и схватим да поред себе имам велико дете, које ће можда врло ускоро затварати врата од своје собе и самостално излазити у шетњу.

Пустимо их нека сами прекину загрљај.

Мало стрпљења. Не губимо ништа, а они добијају – читав свет.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!