Ушла је, тихо бришући сузе. Спуштене главе и бледа, само промрмљала да не воли растанке.
Тако клише реченица. Клише јер је толико пута употребљена да се може сматрати и изанђалом од претераног коришћења. Као стара, загорела шерпа.
Али, она је то баш зато јер представља универзално људско осећање.
Било да смо они који се не воле поздрављати и избегавају те тренутке трудећи се да шмугну у какав хитан позив, поруку, послић.
Било да припадамо онима који се при растанцима обавезно договарају и уговарају следећи сусрет, јер то премошћује даљину и смањује тежину камена у желуцу при одласцима
Било да смо, пак, они који се препусте својим осећањима и пусте понеку сузу, без претеривања (што је дуго био мој обичај, управо негде код наплатне рампе).
Растанци су поздрављања. Благослови за даље. Изјаве о будућем недостајању. Предвиђања будућих сусрета, за које нико није сигуран да ће се десити.
Растанци су потенцијална бол. Пропорционална ономе колико нам је до некога стало. Попут мајке која, напустивши државу, саму себе бодри како ће ускоро видети децу.
У најбољем случају, растанци су једвачекања следећег сусрета са онима које обожавамо. И то скорог. Ако већ морамо имати растанке у животу, нека нам, макар, сви такви били.
Ауторка: Гордана Бајовић
Топличанка је душа од жене.
