Прича која следи може слободно да се употреби за снимање тв серије. Била би озбиљан хит баш као бољи живот или срећни људи.
Увод:
Раном зором (пре осам) одлазим у дом здравља. Термин сам заказала још пре две недеље. Смештам се у чекаоницу. Поред мене две жене са цегерима за пијацу (пијаца је близу, ваљда после лекара иду по парадајз, логично).
Са моје десне стране средњовечни дебели човек скролује ФБ фид. Дискретно покушавам да видим шта чита, можда прати баш мене?
Преко пута пензионер са качкетом, седи као запета пушка спреман да полети ка вратима ординације.
По ходнику уобичајено комешање. Отац и ћерка тинејџерка у хеланкама са леопард принтом гласно се расправљају. Дом здравља је заиста право место за анализу оцене из историје и географије.
Мало даље збуњена бакица тражи офталмолога, медицинска сестра се упиње да јој објасни да је погрешила време, дан, спрат и зграду.
Укратко, класика.
08:20
Куцкам на врата медицинске сестре која асистира моју изабрану (нисам је изабрала, није било друге слободне) лекарку. Сестра упитно подиже десну обрву, срче врелу кафу и не проговара.
Ја: Добар дан, како сте? Знате, ја имам заказано у осам али сам мало закаснила (није тачно, ово је мој понизан покушај да оправдам свој дрски ничим изазван улазак код ње) па да проверим да ли ме је докторка прозивала можда случајно?
Сестра: Не не, она је сада примила заказаног у десет до осам. Седите, прозваће вас.
Боже како је та жена вредна! Проширила је своје радно време, почиње раније да би примила што више пацијената… свака част, све сам их погрешно проценила, срам да ме буде…
Ја: Аха, добро, добро, бићу ту, ево одмах ту на оној столици, видите, сачекаћу, хвала и извините још једном што сам онако ушла.
08:25
Наилази крупна медицинска сестра важног држања, улази (без куцања) код колегинице и уводи збуњеног човека у тренерци са некаквим чудним плетеним ципелама. Кроз затворена врата се чује гласан разговор.
Крупна сестра: Е па добро у реду договорено колегинице, Жика ће сачекати да га докторка прозове, односно прозваће Симу али он не може да дође па ће Жика да узме упут уместо Симе… Да, ово је Жика, Сима је у бањи. Хајде Жико сачекајте мало, прозваће вас докторка.
Где да сачекате? У чекаоници. Не, не можете код сестре да чекате, морате у че-ка-о-ни-цу.
Тако је, изађите и будите ту близу врата.
Не, не код сестре, у че-ка-о-ни-ци. Прозваће вас, тако је.
Крупна сестра излази заједно са Жиком. Жика чека да прозову Симу, који не може да дође па је он дошао уместо њега. Да ли су у сродству? Немам појма, какве то има везе?
08:40
Из дубина ординације чујем своје презиме. Скачем, летим… истовремено самном улећу и оне две госпође са цегерима. Као, учинило им се… Важи. Покуњено излазе, ја победнички остајем код сестре. Кафу је попила одавно, узмувала се, изгледа нешто тражи. Окреће се ка мени, треба јој моја књижица. Дајем јој парче пластике које је заменило некадашње књижице. Изгледа да тај назив никада неће изаћи из употребе.
Мува се по ординацији, мрмља, преврће картоне поређане по столу. Пропиње се на прсте, као да нешто тражи, а то нешто је можда горе на врху полице.
Ја: треба ли вам помоћ, хоћете нешто да вам дохватим?
Сестра: Не не, у реду је, хвала. Него… нема ми вашег картона, појма немам где би могао да буде.
Докторка (промаља главу кроз отворена врата. Исфенирана, нашминкана, нокти тип топ): Шта би, нађосте ли га? Не? Добро, прозваћу следећег а ви тражите. Ви (обраћа се мени) останите овде, ту је негде ваш картон. Не журите нигде, надам се?
Јок. Заказала сам за осам да бих стигла на посао на време. Дошла сам пре осам. Још мало па ће девет. Наравно да не журим, овакву забаву не бих пропустила никада, коме се још жури на плаћени посао? Да ли цвикам од шефа? Ма разумеће он. Или можда неће. Али ето, немам избора.
Докторка преврће неке картоне по свом столу, можда је мој баш ту? Или ипак није… Док гледам њене прсте како вредно куцкају по тастатури компјутера, примећујем да на себи има накит у вредности моје годишње плате… Право је задовољство бити пацијент тако успешног лекара. Ко каже да су нам државни домови здравља пропали?
09:15
Сестра и даље нервозно преврће картоне по полицама и фиокама. Код докторке су победничким ходом улетели супружници пензионери. Не, не лече се од исте бољке, него свуда иду заједно, ваљда ако један заборави где су кренузли, други ће се сетити.
Гле, ево га и Жика.
Жика: Ја сам дошао због Симе, он није могао па је мене послао. Треба му упут за бању. Где је Сима? Па већ је у бањи, он је тамо трајно али треба му нови упут па сам ја дошао за њега јер он знате не може.
Сестра: Па зар нисте ви већ овде били малопре? Речено вам је да сачекате. У че-ка-о-ни-ци. Не, ја нисам докторка. Докторка је у следећој ординацији. Изађите прозваће вас.
Жика: Ја сам дошао због Симе, само ми треба упут…
Сестра:
Изађите, прозваће вас докторка. Не, ја нисам докторка. Са-че-кај-те!
Окреће се ка мени: Нема вам картона, направићу дупликат. Нема везе, ионако је све у компјутеру.
Нема везе? Зашто ја онда седим овде и учествујем у снимању тв серије Доживљаји из дома здравља?
Поново Жика. Застаје, гледа у сестру а потом се враћа у чекаоницу. Биће да је у глави премотао филм од малопре и схватио да мора назад у че-ка-о-ни-цу.
09:45
Из докторкине ординације излазе озарени супружници пензионери, изгледа да је посета била берићетна, пуне су им руке налаза и рецепата. Одлазе уз чврсто обећање – видимо се поново за шест месеци!
Све се надам, сад је на мене ред, са или без картона. Одједном чујем сестру како кличе:
Ево га, ту је био све време, нашла сам га, имам га, докторка НАШЛА САМ КАРТОН ЕВО ГА НА ОВОЈ ПОЛИЦИ, замислите колико сам га тражила а био је ту, баш ту!
10:00
Након два сата, најазад сам крочила у ординацију.
Докторка (прелистава мој картон док јој на руци звецкају скупоцени провесци још скупоценијих наруквица чију марку нећу овде написати да не бих тражила да ми плате рекламу): добро дакле, шта смо оно имали? (звучи као да наплаћује пиће у кафићу). Шта вама треба? Хммм, аха, дадада…. доброооо…ево…
Три минута касније, слободна сам.
Жика је у чекаоници, вреба поред врата не би ли се некако докопао упута за бању за Симу.
Бакуте са цегерима стрпљиво чекају и у по гласа оговарају комшиницу из приземља.
Сестра започиње сређивање картона које је неки зли вилењак растурио на све стране док је она била на боловању (е, да, и сестре иду на боловања).
Докторка је дохватила мобилни телефон и позвала своју маму. Како ја то знам? Биће да је мама глува, докторка толико виче да је чује читаво приземље дома здравља.
Живот иде даље…
Aуторка: Владана С. Неће ваљда
Неће ваљда је друго лице Супермаме, која каже Сачекај мало!
Топличанка је душа од жене.
