Сви рођендани моје ћерке

0

Два пута годишње некако смогнем снаге да поспремим орман са дечијом одећом. Препун је, што ствари које сам ја купила, што наслеђених од деце пријатеља и колега.
Ред би био да напокон признам да сам претерала. Куповала сам јој превише, правдајући се да је то потребно како бих нам лакше организовала живот. Можда је заиста било потребно да има онолико веша, чарапа, мајица, панталона, ципела. А можда сам куповала да бих себи угодила, јер моја ћерка још увек облачи оно што јој ја ујутру пружим.

Све у свему, у једној врећи сам сачувала неке од њених првих ствари, на пример “Chicco” зеку у коме сам је изнела из болнице. Повремено га се сетим, а недавно смо заједно прегледале те прве ствари. Сва та одећа сада ми се чини тако малом, а она је у њој пливала јер је рођена са две и по киле. Добро је што сам сачувала тог зеку, капицу која је уз њега ишла, али и њене прве панталоне, шорц, хаљину. Сада се она са том одећом игра, навлачи је на лутке и плишане играчке.

Остало сам испоклањала, а одлучила сам да надаље чувам само њене рођенданске хаљине.

Гледам ја тако те хаљине и присећам се како сам их набављала и колико сам им се радовала.

За први и други рођендан сам хаљине наручила у једном дечијем бутику. Моја ћерка наравно појма није имала, али сам зато ја тог дана била најсрећнија мајка на свету. За наредне рођендане је такође носила посебне “креације”. Сад кад се тога сетим, схватим да су други родитељи своје слављенике углавном облачили у Х&М и друге нормалне фирме где одећа кошта разумно. Ионако све те ствари брзо прерасту и заврше ко зна где.

Али не, моје дете је морало да се издваја од других.

И то је један од аспеката оваквог родитељства, бар кад сам ја у питању. Стално нешто доказујем, себи, њеном оцу, другим људима – целом свету.

Последњих година је обичај да се рођендани славе у играоницама. Да се разумемо, то није нимало јефтино. Док платите закуп, па пиће, па храну, па можда и забављаче… оде брдо пара. Е, мени то није било довољно.

Да закупим играоницу? Не долази у обзир. Желела сам да покажем да могу боље од свих, иако све радим сама, или можда баш зато. Зато сам рођендане, почев од њеног трећег, организовала на сплаву који држе моји пријатељи.

Дакле, шта ми је све било потребно? Све.

Позивнице

Декорација

Забављачи

Програм

Храна

… све

Припреме су трајале данима, јер, ако већ нешто радим, желим да испадне добро. Да ли сте икада лично украсили локал од стотинак квадрата? Мислим, буквално украсили, осмислили концепт и набавили украсе? Само балонима? А, не, балони су били тек детаљ. Да скратим причу о украшавању, било је изузетно напорно и коштало је.

Наравно, позивнице сам дизајнирала лично, затим одштампала и поделила. Не, нисам гостима слала вибер поруку. Слала сам их поштом или уручивала лично.

Храна… Један од проблема је што никада не знате колико ће вам гостију доћи. Људи се не сете да потврде, а деси се наравно да потврде па не дођу. Нама су увек долазили у великом броју, а то значи да сам се трудила да буде довољно хране за све. Рођендан траје око 3 сата и наравно није неопходно да приредите гозбу. Али ето, омакло ми се…

Децу су забављали глумци, односно анимирали их интерактивном представом. Нисам хтела кловна, ни мађионичара. Нисам деци правила балоне у разним облицима, нити сам звала оне девојке што их нашминкају тако да после морате сунђером да рибате лице.

На последњем, шестом рођендану, сам чак довукла огромну пињату, то су оне папирне фигуре пуњене слаткишима које деца разбијају штапом да би се потом бацили на скупљање плена. Моја пињата била је изузетно велика и тешка, било ју је тешко окачити а камоли докрајчити.

Све ово врло је напорно. Међу нама, признаћу да сам на прошлом рођендану након сат времена била у искушењу да објавим крај прославе и замолим госте да оду.
Дошло нам је неких 40 другара, и исто толико (или више) родитеља.

Шта раде шестогодишњаци да би се забавили?

Трче у круг, скачу, пењу се по намештају, сударају, шутирају, вриште… Глумци-забављачи су се надвикивали у покушају да их наведу да учествују у чаробној причи о Алиси у земљи чуда. Ја сам се трудила да обуздам најнемирније, али са осмехом на лицу како ми родитељи не би замерили. Родитељи су наравно користили прилику да се опусте и уопште нису бринули како им се деца понашају, јер су знали да је забава у сигурним рукама.

Када се све завршило лупањем пињате и хаотичним скупљањем слаткиша са пода (видела сам да су и неки родитељи јурили бонбоне под столовима), круна забаве је била лутрија где је свако дете извлачило број и бирало поклон из “мушке” или “женске” кесе.

И све би то било лепо, али сам заборавила да деца тог узраста баш и не умеју да читају двоцифрене бројеве. Пошто нису били сигурни чији је број извучен, лутрија се завршила јуришањем на поклоне и грабљењем по систему – ко први девојци, њему девојка.

Срећом те сваки рођендан има крај. Три и по сата касније, испратила сам буљук родитеља и деце, деловали су прилично задовољно (хвала на забави, било је… неуобичајено!) а ја прилично исцрпљено. Након тога је преостало да поспремим крш који су за собом оставили.

Да ли би њени рођендани исто овако изгледали да нам је живот другачији? Можда и би, волим ја да себи натоварим додатни посао кад год ми се пружи прилика.

Била сам толико уморна да сам те ноћи једва заспала. Уморна, али презадовољна. Приредила сам детету рођендан који ће памтити и доказала – себи и другима – да могу да изведем све што желим, и то без ичије помоћи.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!