Tako je otkad znam za sebe. A nema malo godina tome, nažalost, priznajem.
Njih dvoje. U šetnji. U obaveznoj, popodnevnoj, simultanoj dremki. U sigurnom gledanju kakvog filma, serije ili emisije uveče.
Nikada joj nije bilo suvoparno njegovo prepričavanje epizoda ili ostvarenja koje nije uspela da vidi. Nikada nije bila umorna napraviti ručak, večeru, užinu, ma šta god za njega.
Tako je kada rasteš uz dvoje koji zaista, nekako vraćaju veru u pravu ljubav. Koliko god to izlizano i veštački zvučalo. Mada, i ne vraćaju, jer nikada nije bila pokolebana.
Nije mogla ni biti, kada rasteš uz roditelje koji su sušta ljubav.
Čije svađe nisi imao prilike da čuješ (osim, naravno, povremenih gunđanja).
Nekako veruješ da tako nešto postoji za tebe. Da u životu vredi samo kada se dvoje nađu, vole,poštuju. Poštuju – možda i ključna reč.
Moji roditelji danas slave 30. godišnjicu braka, a ja bih svima poželela ovakav jubilej, jer većeg blagoslova nema.
Autorka: Gordana Bajović
Topličanka je duša od žene.
