Кажу да се деца васпитавају од рођења.
Од првог кмечања их треба учити шта треба а шта не треба.
Од првих корака морамо да им објаснимо шта смеју да дирају, а шта не.
Од првог залогаја морају да се навикну да једу све што им дајемо.
И то је све у реду, све је то по мени исправно. Кад су у питању сва та правила којих се углавном и ја придржавам, није проблем.
Али… овде долазим до онога што је такође изузетно важно, можда још важније од хране или спавања.
Децу треба да научимо правим вредностима.
Моје дете има превише. Превише играчака. Превише одеће. Превише ствари уопште. А за то сам крива ја.
Сва деца природно желе све што виде, све што им се допадне. А ја сам у првих неколико година њеног живота била гора од ње. Куповала сам јој, не само оно што је желела, већ и оно што се мени допадало – тражила она то или не. Након извесног времена довела сам нас у ситуацију да од вишка ствари немамо где да се окренемо. Плаче ми се када замислим шта сам све могла да урадим са новцем који сам потрошила на разне глупе играчке и друге предмете које сам импулсивно куповала.
Зашто сам то радила? Мислим да је све то део моје приче о самохраном родитељству и фрустрацијама које су из тога произашле. Није оправдање, али ми је било изузетно важно да схватим зашто сам неумољиво гомилала ствари које нам нису биле потребне, играчке с којима се није играла, одећу коју није стигла да носи.
И ко зна колико би дуго ово стање хаоса још трајало, да се није нешто десило што ми је помогло да схватим да је време да се обе зауставимо:
она, која је била у стању да свакога дана тражи нову играчку а потом је баци на гомилу са осталима, и никада више не погледа.
ја, која сам била у стању да јој свакога дана купим неку нову глупост јер сам тако попуњавала празнину у себи.
Недавно сам део играчака одвојила у неколико великих кутија које сам склонила на терасу. За бацање нису. Да их поклоним не смем, не још. Сваки пут када бих нешто отуђила, ћерка би следећег дана по кући тражила баш тог меду или ту лутку.
Прошлог месеца је моја ћерка била са оцем на путовању; вратила се руку пуних нових плишаних љубимаца. Да би већ сутрадан почела да кука за нечим што је видела на телевизији.
Ту сам напокон достигла тачку пуцања. Сагледала сам наш живот, наше потребе, нашу будућност. Схватила сам да сам претерала.
Као родитељ прво треба да подмирим основне потребе свог детета. Мора да се нахрани, да спава, да буде чиста и уредна. Потом мора лагано да научи- шта је заправо живот. Из чега се састоји. А квалитет живота нема никакве везе са количином ствари које поседујемо.
Децу морамо да их научимо да размишљају исправно. Шта је важно, а шта није. Чему треба да теже. Које су навике и жеље исправне, а које нису.
Морају да науче шта значи одлагање задовољства. Како да порив хоћу сад и хоћу све – претворе у конструктивно размишљање – како да дођем до онога што желим на поштен, пристојан и паметан начин.
А онда сам се запитала, како ја то њој да објасним, које аргументе да употребим и који пример да дам? Да ли сам ја заиста квалификована, да ли ја својим примером могу да утичем на дете, да заузме правилан став и повлачи праве потезе? Могу ли да тврдим да стојим иза сваке своје одлуке, у сваком тренутку? Ко сам ја да учим било кога како треба размишљати, трошити, планирати, живети?
Заправо ми се чини да сам тек сада, уз њу, почела да схватам неке животне истине. Под старе дане. Захваљујући њој. Јер нису деца једина која пожеле све што виде.
Људски је имати жеље, а то што смо одрасли, не значи да смо благовремено научили шта је важно а шта није.
Родитељство ме је научило да васпитавањем малишана заправо васпитавамо и себе.
Јер док покушавамо да им бираним речима објаснимо зашто су неки поступци погрешни или ружни, на неки начин утврђујемо градиво којем су нас некада давно учили наши родитељи. Утврђујемо и обнављамо.
Захваљујући мом детету, или због ње, полако учим шта је заиста важно у животу, а шта није. Учим како да порив хоћу сад и хоћу све, претворим у одлуку – шта је оно што нам заиста треба како би наш живот био леп и квалитетан.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
