Vaspitavanjem dece vaspitavamo i sebe

0
vaspitanje-dece
Foto: Sačekaj malo

Kažu da se deca vaspitavaju od rođenja.
Od prvog kmečanja ih treba učiti šta treba a šta ne treba.
Od prvih koraka moramo da im objasnimo šta smeju da diraju, a šta ne.
Od prvog zalogaja moraju da se naviknu da jedu sve što im dajemo.

I to je sve u redu, sve je to po meni ispravno. Kad su u pitanju sva ta pravila kojih se uglavnom i ja pridržavam, nije problem.

Ali… ovde dolazim do onoga što je takođe izuzetno važno, možda još važnije od hrane ili spavanja.

Decu treba da naučimo pravim vrednostima.

Moje dete ima previše. Previše igračaka. Previše odeće. Previše stvari uopšte. A za to sam kriva ja.

Sva deca prirodno žele sve što vide, sve što im se dopadne. A ja sam u prvih nekoliko godina njenog života bila gora od nje. Kupovala sam joj, ne samo ono što je želela, već i ono što se meni dopadalo – tražila ona to ili ne. Nakon izvesnog vremena dovela sam nas u situaciju da od viška stvari nemamo gde da se okrenemo. Plače mi se kada zamislim šta sam sve mogla da uradim sa novcem koji sam potrošila na razne glupe igračke i druge predmete koje sam impulsivno kupovala.

Zašto sam to radila? Mislim da je sve to deo moje priče o samohranom roditeljstvu i frustracijama koje su iz toga proizašle. Nije opravdanje, ali mi je bilo izuzetno važno da shvatim zašto sam neumoljivo gomilala stvari koje nam nisu bile potrebne, igračke s kojima se nije igrala, odeću koju nije stigla da nosi.

I ko zna koliko bi dugo ovo stanje haosa još trajalo, da se nije nešto desilo što mi je pomoglo da shvatim da je vreme da se obe zaustavimo:
ona, koja je bila u stanju da svakoga dana traži novu igračku a potom je baci na gomilu sa ostalima, i nikada više ne pogleda.

ja, koja sam bila u stanju da joj svakoga dana kupim neku novu glupost jer sam tako popunjavala prazninu u sebi.

Nedavno sam deo igračaka odvojila u nekoliko velikih kutija koje sam sklonila na terasu. Za bacanje nisu. Da ih poklonim ne smem, ne još. Svaki put kada bih nešto otuđila, ćerka bi sledećeg dana po kući tražila baš tog medu ili tu lutku.

Prošlog meseca je moja ćerka bila sa ocem na putovanju; vratila se ruku punih novih plišanih ljubimaca. Da bi već sutradan počela da kuka za nečim što je videla na televiziji.

Tu sam napokon dostigla tačku pucanja. Sagledala sam naš život, naše potrebe, našu budućnost. Shvatila sam da sam preterala.

Kao roditelj prvo treba da podmirim osnovne potrebe svog deteta. Mora da se nahrani, da spava, da bude čista i uredna. Potom mora lagano da nauči- šta je zapravo život. Iz čega se sastoji. A kvalitet života nema nikakve veze sa količinom stvari koje posedujemo.

Decu moramo da ih naučimo da razmišljaju ispravno. Šta je važno, a šta nije. Čemu treba da teže. Koje su navike i želje ispravne, a koje nisu.

Moraju da nauče šta znači odlaganje zadovoljstva. Kako da poriv hoću sad i hoću sve – pretvore u konstruktivno razmišljanje – kako da dođem do onoga što želim na pošten, pristojan i pametan način.

A onda sam se zapitala, kako ja to njoj da objasnim, koje argumente da upotrebim i koji primer da dam? Da li sam ja zaista kvalifikovana, da li ja svojim primerom mogu da utičem na dete, da zauzme pravilan stav i povlači prave poteze? Mogu li da tvrdim da stojim iza svake svoje odluke, u svakom trenutku? Ko sam ja da učim bilo koga kako treba razmišljati, trošiti, planirati, živeti?

Zapravo mi se čini da sam tek sada, uz nju, počela da shvatam neke životne istine. Pod stare dane. Zahvaljujući njoj. Jer nisu deca jedina koja požele sve što vide.

Ljudski je imati želje, a to što smo odrasli, ne znači da smo blagovremeno naučili šta je važno a šta nije.

Roditeljstvo me je naučilo da vaspitavanjem mališana zapravo vaspitavamo i sebe.

Jer dok pokušavamo da im biranim rečima objasnimo zašto su neki postupci pogrešni ili ružni, na neki način utvrđujemo gradivo kojem su nas nekada davno učili naši roditelji. Utvrđujemo i obnavljamo.

Zahvaljujući mom detetu, ili zbog nje, polako učim šta je zaista važno u životu, a šta nije. Učim kako da poriv hoću sad i hoću sve, pretvorim u odluku – šta je ono što nam zaista treba kako bi naš život bio lep i kvalitetan.

Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame

Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!