“Кад је дете било дете, није знало да је дете. Све је имало душу и све су душе биле једна.”
Тад кад смо знали да смо људи, нисмо мислили о томе да ли је нешто другачије од оног каквим се представља. Свет је био наше игралиште, а игра је увек била поштена. Нисмо имали упалу мишића или главобоље због мозгања. Пролеће и умор нису могли да се нађу у истој реченици. Није постојало нешто што се зове одсуство. Нисам познавала Жмуа, али сам у себи препознавала љубав за њега – једном кад због мене мени дође. Свет је дисао између мојих прочитаних страница и два звона за крај часа.
Кад сам била дете знала сам да је моја омиљена боја жута.
Знала сам да је мој омиљени инструмент виолина (иако сам свирала хармонику). Знала сам да желим да будем писац кад порастем (а на тренутке ми се чинило да то већ јесам). Кад сам била дете моје омиљено годишње доба је била јесен, најдражи месеци април и мај, а најбољи празник Божић.
Није ми требало много да кажем како највише волим баладе, да ми је најслађи сладолед од чоколаде, а омиљено јело – поховане паприке. Од воћа најрадије сам јела јагоде и трешње, а воду није могао да замени ниједан сок.
Омиљени предмет у школи је, разуме се, био српски језик.
Омиљени спорт – ако такво нешто мора да постоји – одбојка. Баратала сам нотама и обожавала музику. Могла сам да кажем да ми је омиљени писац Градимир Стојковић, књигу нисам могла да издвојим. Страни филм “Титаник”, домаћи филм “Лајање на звезде”.
Данас о свему морам много да мислим. Боје ми се преливају, инструменте увек чујем у оркестру. Јесен се бори са овим априлом, сладолед бих јела у свим укусима, а поред трешања и јагода су се шћућуриле рибизле, банане и киви. Омиљени писац сад има велико друштво.
Ипак су у свему што раде и даље најискренија деца.
Понекад ми све изгледа као ишчитавање неког доброг романа. Јурим с врха странице на њено дно и саплићем се између редова. Папир шушти кад превртањем журим до нових реченица. А кад се неко поглавље заврши – то је увек само привид. Препакивање мисли и догађаја на неки економичан начин – да се направи више места и да у једну књигу свашта стане.
Питам се ко ће илустовати ову књигу и кад ћу да замислим своје корице. Питам се да ли могу да направим неке тајне џепове за још тајније мисли. Питам се кад сам закомпликовала ствари и зашто сад о свему морам дуже да мислим.
Да ли је одрастање таложење енергије, мисли и искуства или нагомилавање неискрености?
Нисам сигурна да ли је све комплексно или то само немам храбрости да себи кажем да сад више волим плаву боју. Колико је добро што смо побегли од своје дечје једноставности и кад је право време да се вратимо себи?
Како ћемо знати који је инструмент најгласнији у нашој песми кад смо запушили уши?
Због тога:
Петер Хандке, ПЕСМА ДЕТИЊСТВА
Кад је дете било дете
ходало је машући рукама
желело је да је поток река,
река понорница,
а ова бара да буде море.
Кад је дете било дете,
није знало да је дете,
све је имало душу,
и све су душе биле Једна.
Кад је дете било дете
није имало своје мишљење,
није имало навике,
често је седело прекрштених ногу,
непрестано трчећи,
имало је ковитлац у коси,
и није се кревељило при фотографисању.
Кад је дете било дете,
постављало је ова питања:
Зашто сам ја баш ја, а не ти?
Зашто сам овде, а не тамо?
Кад је почело време
и где се простор завршава?
Да ли је можда живот под Сунцем
само један сан?
Није ли оно што видим, чујем и осећам
само одраз неког Света пре овог Света?
Ако знам да постоји зло,
постоје ли заиста и зли људи?
Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао
пре него што сам постао ЈА,
и да једном ЈА, који сам,
више нећу бити ЈА?
Кад је дете било дете,
давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,
на пари куван карфиол,
а сад све то гута,
не само зато што се мора.
Кад је дете било дете,
у туђем се кревету једном пробудило,
и потом никад престало.
Многих људи, тада, добрих му се чинило,
а данас тек пар, ако је среће.
Јасну је слику Раја у себи имало,
да ли баш, пита се сад?
Кад од Ништавила визије
и данас га стресе страх.
Кад је дете било дете,
играло се са одушевљењем,
и сад, има исти онај ентузијазам,
али само кад је посао у питању.
Кад је дете било дете,
било му је доста јабуку да једе… хлеба,
па је тако чак и сад.
Кад је дете било дете,
слатке бобице би му испуниле шаку
баш као што то бобице чине,
па и сад би.
И зелени би му орах горчином језик натопио,
баш као што сад натапа,
и са сваког би врха планинског,
још вишем врху хитао,
у сваком граду великом,
још већем граду клицао,
и ништа се није променило.
За трешњама је до највише крошње посегао,
са страшћу коју и данас поседује,
али и срамежљив пред непознатима,
баш као некад.
Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,
на исти начин као и данас.
Кад је дете било дете,
бацило је штап као копље,
право у дрво,
где и данас подрхтава.
Пишем и инспиришем.
