Поучна прича о трамвају и реци

трамвај
Фото: Pixabax.com

Причам ти причу.

Сретен Симић је возио београдске трамваје 27 година. Свачега се у свом радном веку нагледао. Али никад није био срећан.

Његова „двојка, обневидела од непрестаног кружења” као да се поиграла са њим. Од непрестаног кружења довела га је до кружења које престаје.

У петак увече, када су га колеге испратиле из последње смене, кренуо је пешице до свог стана.

Не зна како је стигао на онај пропланак. Али када је осетио треперење у грудима, схватио је да је стигао. Нису му више требали путокази и компаси. Сетио се.

– Не требају ти неке велике школе да би разумео реку, рекла му је Софија кад су раскинули.

– Заболе ме за твоју реку, рекао јој је и сишао са брда.

Отад је живео у подножју. Оженио се просечном женом коју је волео просечном љубављу. Радио је просечан посао и примао просечну плату.

Са реком и Софијом никад више није разговарао.

Ипак, одлазак у пензију прославио је на том брду. Са паклом цигарета и реком.

Хтео је још једном у животу да буде изнад.

Марија Симић (рођена Јоцић) је спремала шпагете за вечеру сваког другог петка у месецу. Са млевеним месом и кечапом. И тако 27 година.

Била је то просечна вечера за просечан брачни пар. Али је Марија знала да и просечна вечера може да задовољи њихове просечне апетите.

Негде између динстања лука и додавања соса у месо сетила би се родног села и Јанка.

– Није до тебе, до мене је. Морам у Београд да потражим своју срећу, рекла му је.

Желела је бољи живот. Желела је да буде изнад.

Једино изнад што је добила било је поткровље у ком сваког другог петка у месецу спрема шпагете за вечеру.

* * *

– Добро, контам да је Марија ушла у Сретенов трамвај. И где је ту срећан крај?

– Нема га.

– Каква је то прича без среће?

– Поучна.

– И није ти нека прича. Више волим срећне приче.

– Онда пази у који трамвај ћеш да уђеш.

– И то је сва филозофија?

– Па, да. Не требају ти велике школе да би разумео реку.

Читајте шта још Топличанка пише.