И тако сам ја отишла на Малту

0
малта
Фото: Неће ваљда

Гледа моја мајка карту Европе, гледа, гледа па на крају пита – а где је то? Тачка на мапи Европе. Европа, па јужније, скоро па Африка. Тачка испод Сицилије, једва видљива. Иде прво врх италијанске чизме, па Сицилија, па онда уз помоћ лупе видимо мајушно острво.

Били су под Феничанима, Римљанима, Византијом, у XИ веку су га населили Арапи. Затим су били део краљевине Сицилије и постали хришћани.

Одбили су моћно Османско царство, да, отерали Сулејмана Величанственог!
Малтом су протрчали Французи, а затим је колонизовали Британци који су тамо остали скоро два века. Независност су стекли тек 1964. године.

И могла бих ја тако да пишем о историји, архитектури, црквама – кажу да их на том мајушном острву од 300 квадратних километара има бар 365, по једна за сваки дан у години.

малта
Фото: Неће ваљда

Али није у томе ствар.

Некад давно, у мом претходном животу – у ствари у животу који је претходио претходном, Малта је мени била непријатељ, црна рупа у Средоземљу, непријатељ, зло.

Некада раније, баш давно, у животу који је претходио претходном, тадашњи момак ми је отишао да посети Малту. Вратио се са причама које чак нисам ни разумела, које сам омрзла јер нисам била део те малтешке бајке. Само се једног дана спаковао и отишао, а вратио се очаран. Још увек се сећам наглабања о неком Енглезу с којим се запио у локалном пабу. Памтим причу о катедралама, стрмим улицама и мирису мора.
Отишао је на Малту, вратио се а онда ме је оставио. Не због Малте, већ због неке девојке у коју се баш тада заљубио.

малта
Фото: Неће ваљда

Тако је Малта, острво чији су витезови одбили Сулејмана, за мене постало симбол издаје.

Много година касније…

малта
Фото: Неће ваљда

Пре неки дан сам се вратила са Малте.
Очарана.
Заљубљена у те уске стрме улице, у светло које се помаља између трошних кућа, у то парче мора које се назире у даљини. Очарана изласком сунца и трајектима који доводе запослене у Валету на посао. Фасцинирана црквама, ваљда их заиста има 365, ко ће све да их преброји! Шетала сам низбрдо, узбрдо. Кривила врат не бих ли некако усликала те старе фасаде, тај веш који се опуштено њише преко тераса. Пробала сам пастици, то им дође као нама бурек само што је налик на крофне од лиснатог теста пуњене сиром или пиреом од грашка. Покушавала да разумем тај чудан језик, комбинацију арапског, италијанског и ко зна чега још. Седела сам у ресторану са столовима постављеним на степеницама и несигурним дрвеним столицама; трудила се да не паднем и смејала се док сам игнорисала ситне капи кише које су засипале то прелепо јесење вече.

малта
Фото: Неће ваљда

Моја фризерка живи на Малти већ неколико година. Отишла је тамо на одмор, упознала човека, заљубила се. Вратила се у Србију, спаковала и – назад на острво. Ма то ти је обичан камењар, недостаје ми моја зелена Србија, стално каже. Ипак, пошто је родила сина, недавно је отворила свој салон. Рекла бих да јој добро иде, да је срећна; таленат и труд свуда се препознају и вреднују. Боље јој је него у сутерену тржног центра где је по цео дан фризирала и фенирала хировите муштерије.

малта
Фото: Неће ваљда

Некада давно једва да сам и знала где се та Малта налази. Запамтила сам је по причи о пијаном Енглезу, о катедралама, стрмим улицама и мирису мора. Дуго година ме је и сама помисао на то парче земље, тамо далеко у Средоземном мору, надохват Африке, иритирала. Донедавно нисам могла да схватим опчињеност том маленом државом где се живи полако, где зима не постоји па ни грејања по кућама нема.

А онда сам се заљубила у ресторан на степеницама, у поглед на парче мора на крају уских улица са трошним зградама, у камење које говори о вековној историји, Арапима, Хришћанима, Сулејману и Малтешким витезовима.

Фото: Неће ваљда

Сад схватам.

Aуторка: Владана С. Неће ваљда

Неће ваљда је друго лице Супермаме, која каже Сачекај мало!