Након што нас је насмејала својим првим писмом Клари Цеткин, одлучили смо да поделимо са вама и друго писмо Славице Бијелић.
На Фејсбук страници Писма Клари пронашли смо духовите и интересанте поруке савремене жене свету, мушкарцима и другим женама. И што је најбитније, пронашли смо начин да се смејемо на свој рачун. Прочитајте и
Друго писмо Клари за 8. март 2019. године
Драга Кларо,
Као што обећах, јављам ти се и ове године. Ништа се битно није променило у односу на претходну. Што је најважније равноправни смо! Годинама та равноправност све више долази до изражаја на глобалном нивоу. Мушкарци постају женственији, вероватно се тако постиже баланс, не знам!
Ево, сад баш размишљам у коју вазу да ставим каранфил који ће ми муж сутра донети. Имам вазу, није да немам, него је прашњава. Није коришћена од прошле године ( кад је 8.март само једном годишње).
Немаш појма колико сам ти захвална, јер да није било тебе вероватно бих се осећала мање вредном. Овако, муж и ја смо равноправни у сваком погледу. Док рибам, кувам, перем, месим, пеглам, бавим се децом, он седи за рачунаром. Воли да је информисан, све да види, све да прочита, свашта нешто занимљиво нађе. А мени мило што је такав! Веруј ми да прати и временске прилике у Занзибару.
Иде међ’ народ, међ’ свет, треба свашта да зна. Ја и не морам! Ионако се више дружим са посуђем и оруђем тако да и ово што знам мени таман.
Замисли прошле године баш на 8.март мислила сам да је епидемија стомачног вируса. Већина мушкараца које сам срела тог дана држали су руку преко стомака, онако овлаш. Баш сам била забринута. Тек касније сам схватила да су под сакоом носили цвет. Зато им је рука била у том положају, а ја џабе бринула!
На први поглед помислио би човек да срамежљиво крију цвет, али у ствари они претерано брину за нас и плашили су се да не увене на путу од цвећаре до вољене им жене. Ништа не препуштају случају!
Од претераног узбуђења пред празник умало да заборавим децу да поменем. Добро су!
Ћерка одслужила војску, тако да не морам више пакете да спремам. Сад већ ради и планира удају чим јој газда повећа плату. Не могу њих двоје само од њене плате да живе. Јесте она скромна, али њен момак баш пуно троши. Треба зарадити за козметичара, педикира, маникира…
Он је на све то навикао код својих а моја кћер неће да дозволи да му било шта фали у браку. Треба народ да прича како се лоше оженио, где то да дозволимо!?
Син ми је добро, баш му малочас дадох паре да девојци сутра купи цвет. Размишљао је да јој купи вештачко цвеће како се не би трошио сваке године. Право мушко, љуби га мајка!
Рођен је за директора и то финансијског, само везу да надјемо и у неку фотељу да га сместимо.
Е, Кларо, Кларо све си нам ти ово донела, ал’ ако! Станем тако пред огледало, погледам мишиће па будем поносна на себе, а бесна на тебе! Али бес ме брзо прође, постидим се што сам незахвална, а ти се борила за нас. Жао ми само што се мозак у огледалу не види!
Писала бих ти опширније, али морам ручак за сутра да спремам и да нађем вазу. А ускоро ће и поноћ, нови дан. Дан у коме треба да се осетим испоштовано! Дан који треба да ме подсети да сам жена! Дан када добијам цвет!
Један дан од могућих 365.
Хвала ти, Кларо!
С. Б.
Ауторка: Славица Бијелић
Топличанка је душа од жене.
