Као клинац волео сам америчке филмове и мислио да је знање енглеског језика
предуслов да будете успешни и омиљени у друштву. Не знам зашто, али ми се није дало да га почнем учити. Поласком у пети разред упао сам у руско одељење и био уверен да сам тиме дебело ускраћен у односу на другаре који су распоређени у енглеска одељења. Био сам чак и љубоморан, због те њихове „привилегије“…
А онда је дошло студентско доба и безбрижни дани празних џепова и препуних
срца…
Чини ми се да је и ваздух у том периоду мирисао на Љубав, треперећи кроз звуке гитаре, док су флаше вина прелазиле из руке у руку. Девојке су биле звезде на нашем небу и ми смо облетали око њих као лептири око уличних светиљки. У тим је данима лагано, брзином сазревања једног дечака, почињао да се мења и мој став према језицима.
Често смо се окупљали по плесњивим собама студењака и спонтано започињали озбиљне разговоре који би се полако претварали у вечери поезије.
Била је међу нама и једна пегава Вања. Бака јој је била Рускиња и оставила јој у
наслеђе очи боје Бајкалског језера и ону словенску душу, топлу и широку, попут бескрајних руских степа. Волео сам да седнем наспрам ње и да је ловим погледом. Покушавао сам да из распореда њених пегица прочитам неку тајну поруку исписану само за мене.
„Вањаааа! Вањушка Сероваааа…!“ – умео бих тако да заурлам после доброг цуга из флаше црњака…
„Чујеш ли како пуцају враги? Аххх! Можда ће ме душмански куршум погодити посред срца, али ћеш ме ти излечити… Хоћеш ли лечити свога Костју? Хоћеш ли ме чекати Вањушка? Ти ме мораш чекати!“ – Претварао сам се да сам песник Константин Симонов, заглибљен у блатњавом рову и онда бих јој почињао рецитовати чувену песму
– Чекај ме и ја ћу сигурно доћи…
Њој је то било јако смешно. Клепила би ме по образу, онако несташно и смејала се смехом који је одзвањао као прапорци чудесне Јесењинове тројке док јури пустим пољем. А онда, поглед би јој постајао некако одсутан, занешен, као да више није међу нама и почињала је да рецитује…
Рецитовала је на руском, мекано и течно, а стихови су се котрљали са њених усана попут воде планинског потока… Жуборио је тај поток стихова кроз моје груди. Понекад је умео тако да набуја да ми је преливао из очију и што сам више покушавао да га укротим, то је више надолазио…
Када би Вања одлазила кући, дани су ми били сиви. Песме нису имале риму, а вино је постајало безукусно… Узимао би тада књигу приповедака Алексеја Толстоја, на руском језику. Стара књига жутих искрзаних корица обраћала ми се Вањиним гласом и читао сам је иако нисам разумео. Речи су ми биле нејасне, као и осећања која су се мењала, од еуфорије до туге и бедака.
А онда дође и дан кад Вањушка оде трајно. Напустила је студије и отишла вођена
неком чудном игром судбине да започне каријеру на прекоокеанском броду. Од ње ми остаде стара жута књига и љубав према том меком, благоглагољивом руском језику…
Аутор: Душан Влаховић
Топличанка је душа од жене.
