VANJA 

0
devojka u polju
Foto: Unsplash.vom

Kao klinac voleo sam američke filmove i mislio da je znanje engleskog jezika
preduslov da budete uspešni i omiljeni u društvu. Ne znam zašto, ali mi se nije dalo da ga počnem učiti. Polaskom u peti razred upao sam u rusko odeljenje i bio uveren da sam time debelo uskraćen u odnosu na drugare koji su raspoređeni u engleska odeljenja. Bio sam čak i ljubomoran, zbog te njihove “privilegije”…

A onda je došlo studentsko doba i bezbrižni dani praznih džepova i prepunih
srca…

Čini mi se da je i vazduh u tom periodu mirisao na Ljubav, trepereći kroz zvuke gitare, dok su flaše vina prelazile iz ruke u ruku. Devojke su bile zvezde na našem nebu i mi smo obletali oko njih kao leptiri oko uličnih svetiljki. U tim je danima lagano, brzinom sazrevanja jednog dečaka, počinjao da se menja i moj stav prema jezicima.

Često smo se okupljali po plesnjivim sobama studenjaka i spontano započinjali ozbiljne razgovore koji bi se polako pretvarali u večeri poezije.

Bila je među nama i jedna pegava Vanja. Baka joj je bila Ruskinja i ostavila joj u
nasleđe oči boje Bajkalskog jezera i onu slovensku dušu, toplu i široku, poput beskrajnih ruskih stepa. Voleo sam da sednem naspram nje i da je lovim pogledom. Pokušavao sam da iz rasporeda njenih pegica pročitam neku tajnu poruku ispisanu samo za mene.

“Vanjaaaa! Vanjuška Serovaaaa…!” – umeo bih tako da zaurlam posle dobrog cuga iz flaše crnjaka…
“Čuješ li kako pucaju vragi? Ahhh! Možda će me dušmanski kuršum pogoditi posred srca, ali ćeš me ti izlečiti… Hoćeš li lečiti svoga Kostju? Hoćeš li me čekati Vanjuška? Ti me moraš čekati!” – Pretvarao sam se da sam pesnik Konstantin Simonov, zaglibljen u blatnjavom rovu i onda bih joj počinjao recitovati čuvenu pesmu

– Čekaj me i ja ću sigurno doći…

Njoj je to bilo jako smešno. Klepila bi me po obrazu, onako nestašno i smejala se smehom koji je odzvanjao kao praporci čudesne Jesenjinove trojke dok juri pustim poljem. A onda, pogled bi joj postajao nekako odsutan, zanešen, kao da više nije među nama i počinjala je da recituje…

Recitovala je na ruskom, mekano i tečno, a stihovi su se kotrljali sa njenih usana poput vode planinskog potoka… Žuborio je taj potok stihova kroz moje grudi. Ponekad je umeo tako da nabuja da mi je prelivao iz očiju i što sam više pokušavao da ga ukrotim, to je više nadolazio…

Kada bi Vanja odlazila kući, dani su mi bili sivi. Pesme nisu imale rimu, a vino je postajalo bezukusno… Uzimao bi tada knjigu pripovedaka Alekseja Tolstoja, na ruskom jeziku. Stara knjiga žutih iskrzanih korica obraćala mi se Vanjinim glasom i čitao sam je iako nisam razumeo. Reči su mi bile nejasne, kao i osećanja koja su se menjala, od euforije do tuge i bedaka.

A onda dođe i dan kad Vanjuška ode trajno. Napustila je studije i otišla vođena
nekom čudnom igrom sudbine da započne karijeru na prekookeanskom brodu. Od nje mi ostade stara žuta knjiga i ljubav prema tom mekom, blagoglagoljivom ruskom jeziku…

Autor: Dušan Vlahović