Прича о радости на аеродрому у Београду

0
аеродром
Фото: Usplash.com

Ово је прича о радости. И дешава се на аеродрому у Београду. Тамо је већ један деда који први пут после осам месеци треба да види свог унука. Тамо је један кум који га вози до Београда – да му прави друштво јер, није да он не може да вози (од узбуђења вероватно и не би могао), него чисто да две главе лакше нађу пут од једне, Београд је то.

Ту сам и ја која овим градским, закрченим путем у Београду јурим оним комбићем који вози ка аеродрому. Натукла сам капу-лоповку и рукавице без прстију, а спаковала торбу коју сам приликом прошле посете кући мазнула мами. (Враћај ми неку торбу, само их односиш а ништа не враћаш, чујем њен глас).

Стандардно стижем у последњи минут али је битно нагласити да не касним. А јурцам тако јер хоћу све- месим и печем кексе да имају за успут вруће, као и неке друге посне ствари.

-Толико причам и толико пишем а и даље ми љубав кроз храну излази, помислим кад коначно седнем у комбић са том храном.

-Боже, иста сам и као мама и бабе.

А вероватно и као аркунђелке и беле голубице, то ни не морам да проверавам.
Налазим тату и кума како су нашли најтоплији део аеродрома, “одласке”, седе код јелке и греју се.

Авион ће слетети десет минута касније од планираног, али је време да сиђемо. Морамо бити тамо кад се отворе врата.

На “доласцима” је најхладније, али нико то не осећа. У ваздуху је ишчекивање, узбуђење, чежња, радост и љубав- горива која, кроз овде присутна грејна тела- људе- чине ваздух топлим и претоплим, и одолевају сталном ковитлању хладног ваздуха кроз покретна врата која воде напоље, у Србију.

Бирамо страну са мање људи и заузмемо положај. Било би погрешно рећи да чекамо јер наш положај је толико активан, да би тај избор речи деградирао опис. Ми ишчекујемо, док се пропињемо на прсте јер се, стандардно, неко од два метра испрчи испред нас (да, испрчи) као на свим дешавањима у свим животима, па се нервирамо (што је баш ту стао), онда видимо да држи таблу са именом, па као ајде, па онда као причамо истовремено очију упртих у излаз- улаз, зависи од перспективе, па се тргнемо на свако отварање врата.

Волим да будем на “Доласцима” и да посматрам људе, и сад, иако чекам најрођеније, и даље успем да осмотрим људе.

Онај свети простор између “оног” дела аеродрома, куда ми не можемо сада, и овог овде, као писта за повратак у срећу- кући, а ако и не, онда својима, место је у које они с друге стране улећу након што се врата отворе. Узбудљиво је и кад долазиш у непознато, осећаш се као да имаш одбор за дочек, а тек надљудски неописиво кад се враћаш у своје.

У тај простор нико од нас не улази, него смо направили полу- круг, као какву арену у којој треба да се дешавају чудесности.

Не улазимо ту јер ту треба да ступе они, па да их лепо осмотримо, да им се сви обрадујемо јер су дошли, и да свако лакше нађе оног свог. По скакању и цичању из публике препознамо срећне добитнике који су се упарили, колективно се обрадујемо на трен, па наставимо да ишчекујемо следеће извлачење. Понеко и улети у свети простор, али му не замерамо.

Две, рекла бих, сестре, пошто личе, срећу се на средини јер једна из публике- чекалаца улеће ту, у сусрет сестри. Загрле се чврсто, стисну се и не мрдају се, као да је све стало. Једино што их раздваја су бебећа колица и у њима највреднији терет. Нико не замера улетање јер тако треба. И ја не замерам јер и ја чекам сестру.

Још једна малецка поскакује и трчи у сусрет много високом човеку, претпостављам тати.

Спонтано се људи повлаче и праве пролаз у који такође нико не залази, иако нисмо баш познати по стрпљењу и дисциплинованом чекању у реду. Ето, посебна је прилика, да ови што су стигли лакше прођу и дођу до својих. Да им скратимо за коју значајну секунду време у ком су били раздвојени.

Могла бих сад да сузе које се појаве у тим загрљајима и те бебе које се виде први пут после дуго времена објасним разним економијама, исељавањима, стањима у државама и колонијализмом, али- нећу.

Ово је, присетимо се, прича о радости.

А радост коју осећамо док их чекамо, чисту, искрену, дечију, стварничку, бре, радост, нисам скоро осетила. Није да нисам осетила разне врсте радости, али овакву одавно нисам.
То је породица. То је оно што чини све бриге и тривијалности небитним, уколико су добро, уколико смо добри, и још ако смо заједно.

И то је моја данашња радост, састављена од свесности да ускоро долази тренутак кад ћемо се окупити, и тренутка кад се то и деси- кум повиче- Ено их! мали султан из кенгура гледа ка нама и смеје се, и- заједно смо.

Јаков препознаје деду који је успешно извршио пропаганду преко Вајбера, Скајпа и остале технологије и усадио му мантру- Дедин лееепи дечко- са све оним гугутањем и прављењем смешних фаца, па га мали лако препознаје. То је његов јунак са екрана. Веза је створена и са новим чланом. Дошло се кући.

радост-аеродром
Фото: Спутница

Пакујем их у кола, Јаков гледа птице и срећан је због свих тих људи.
Вршимо замену торби на паркингу к’о неки шверцери- мами шаљем задужене тегле, а њима храну да не би случајно цркли гладни за ово пар сати ка југу, и примам торбу у којој би требало да је пар ствари које сам мајци наручила да ми пошаље. Опет смо на истом броју торби које су на позајмици у Београду.

Торбу једва успевам да дигнем јер је, к’о по обичају, стигло 23 тоне хране из Прокупља.

Кренула бих да гунђам, али се насмешим. Љубав, помислим, као и у студентске дане кад је стизала храна и хиљаду динара сакривених у чоколаду “Најлепше жеље” уз поруку “Волим те” или “Извини за више”.

Љубав је то. И радост.

Још кад бих могла да захватим мало од ове радости у неку бочицу, да црпнем малкице, да је чувам пажљиво да се не поквари, и да је отворим у неке дане кад, не дај Боже, заборавим шта је заиста битно.

Ауторка: Кристина Стамековић

Још дивних прича о љубави и путовањима пронађите на страници Спутница