Ovo je priča o radosti. I dešava se na aerodromu u Beogradu. Tamo je već jedan deda koji prvi put posle osam meseci treba da vidi svog unuka. Tamo je jedan kum koji ga vozi do Beograda – da mu pravi društvo jer, nije da on ne može da vozi (od uzbuđenja verovatno i ne bi mogao), nego čisto da dve glave lakše nađu put od jedne, Beograd je to.
Tu sam i ja koja ovim gradskim, zakrčenim putem u Beogradu jurim onim kombićem koji vozi ka aerodromu. Natukla sam kapu-lopovku i rukavice bez prstiju, a spakovala torbu koju sam prilikom prošle posete kući maznula mami. (Vraćaj mi neku torbu, samo ih odnosiš a ništa ne vraćaš, čujem njen glas).
Standardno stižem u poslednji minut ali je bitno naglasiti da ne kasnim. A jurcam tako jer hoću sve- mesim i pečem kekse da imaju za usput vruće, kao i neke druge posne stvari.
-Toliko pričam i toliko pišem a i dalje mi ljubav kroz hranu izlazi, pomislim kad konačno sednem u kombić sa tom hranom.
-Bože, ista sam i kao mama i babe.
A verovatno i kao arkunđelke i bele golubice, to ni ne moram da proveravam.
Nalazim tatu i kuma kako su našli najtopliji deo aerodroma, “odlaske”, sede kod jelke i greju se.
Avion će sleteti deset minuta kasnije od planiranog, ali je vreme da siđemo. Moramo biti tamo kad se otvore vrata.
Na “dolascima” je najhladnije, ali niko to ne oseća. U vazduhu je iščekivanje, uzbuđenje, čežnja, radost i ljubav- goriva koja, kroz ovde prisutna grejna tela- ljude- čine vazduh toplim i pretoplim, i odolevaju stalnom kovitlanju hladnog vazduha kroz pokretna vrata koja vode napolje, u Srbiju.
Biramo stranu sa manje ljudi i zauzmemo položaj. Bilo bi pogrešno reći da čekamo jer naš položaj je toliko aktivan, da bi taj izbor reči degradirao opis. Mi iščekujemo, dok se propinjemo na prste jer se, standardno, neko od dva metra isprči ispred nas (da, isprči) kao na svim dešavanjima u svim životima, pa se nerviramo (što je baš tu stao), onda vidimo da drži tablu sa imenom, pa kao ajde, pa onda kao pričamo istovremeno očiju uprtih u izlaz- ulaz, zavisi od perspektive, pa se trgnemo na svako otvaranje vrata.
Volim da budem na “Dolascima” i da posmatram ljude, i sad, iako čekam najrođenije, i dalje uspem da osmotrim ljude.
Onaj sveti prostor između “onog” dela aerodroma, kuda mi ne možemo sada, i ovog ovde, kao pista za povratak u sreću- kući, a ako i ne, onda svojima, mesto je u koje oni s druge strane uleću nakon što se vrata otvore. Uzbudljivo je i kad dolaziš u nepoznato, osećaš se kao da imaš odbor za doček, a tek nadljudski neopisivo kad se vraćaš u svoje.
U taj prostor niko od nas ne ulazi, nego smo napravili polu- krug, kao kakvu arenu u kojoj treba da se dešavaju čudesnosti.
Ne ulazimo tu jer tu treba da stupe oni, pa da ih lepo osmotrimo, da im se svi obradujemo jer su došli, i da svako lakše nađe onog svog. Po skakanju i cičanju iz publike prepoznamo srećne dobitnike koji su se uparili, kolektivno se obradujemo na tren, pa nastavimo da iščekujemo sledeće izvlačenje. Poneko i uleti u sveti prostor, ali mu ne zameramo.
Dve, rekla bih, sestre, pošto liče, sreću se na sredini jer jedna iz publike- čekalaca uleće tu, u susret sestri. Zagrle se čvrsto, stisnu se i ne mrdaju se, kao da je sve stalo. Jedino što ih razdvaja su bebeća kolica i u njima najvredniji teret. Niko ne zamera uletanje jer tako treba. I ja ne zameram jer i ja čekam sestru.
Još jedna malecka poskakuje i trči u susret mnogo visokom čoveku, pretpostavljam tati.
Spontano se ljudi povlače i prave prolaz u koji takođe niko ne zalazi, iako nismo baš poznati po strpljenju i disciplinovanom čekanju u redu. Eto, posebna je prilika, da ovi što su stigli lakše prođu i dođu do svojih. Da im skratimo za koju značajnu sekundu vreme u kom su bili razdvojeni.
Mogla bih sad da suze koje se pojave u tim zagrljajima i te bebe koje se vide prvi put posle dugo vremena objasnim raznim ekonomijama, iseljavanjima, stanjima u državama i kolonijalizmom, ali- neću.
Ovo je, prisetimo se, priča o radosti.
A radost koju osećamo dok ih čekamo, čistu, iskrenu, dečiju, stvarničku, bre, radost, nisam skoro osetila. Nije da nisam osetila razne vrste radosti, ali ovakvu odavno nisam.
To je porodica. To je ono što čini sve brige i trivijalnosti nebitnim, ukoliko su dobro, ukoliko smo dobri, i još ako smo zajedno.
I to je moja današnja radost, sastavljena od svesnosti da uskoro dolazi trenutak kad ćemo se okupiti, i trenutka kad se to i desi- kum poviče- Eno ih! mali sultan iz kengura gleda ka nama i smeje se, i- zajedno smo.
Jakov prepoznaje dedu koji je uspešno izvršio propagandu preko Vajbera, Skajpa i ostale tehnologije i usadio mu mantru- Dedin leeepi dečko- sa sve onim gugutanjem i pravljenjem smešnih faca, pa ga mali lako prepoznaje. To je njegov junak sa ekrana. Veza je stvorena i sa novim članom. Došlo se kući.
Pakujem ih u kola, Jakov gleda ptice i srećan je zbog svih tih ljudi.
Vršimo zamenu torbi na parkingu k’o neki šverceri- mami šaljem zadužene tegle, a njima hranu da ne bi slučajno crkli gladni za ovo par sati ka jugu, i primam torbu u kojoj bi trebalo da je par stvari koje sam majci naručila da mi pošalje. Opet smo na istom broju torbi koje su na pozajmici u Beogradu.
Torbu jedva uspevam da dignem jer je, k’o po običaju, stiglo 23 tone hrane iz Prokuplja.
Krenula bih da gunđam, ali se nasmešim. Ljubav, pomislim, kao i u studentske dane kad je stizala hrana i hiljadu dinara sakrivenih u čokoladu “Najlepše želje” uz poruku “Volim te” ili “Izvini za više”.
Ljubav je to. I radost.
Još kad bih mogla da zahvatim malo od ove radosti u neku bočicu, da crpnem malkice, da je čuvam pažljivo da se ne pokvari, i da je otvorim u neke dane kad, ne daj Bože, zaboravim šta je zaista bitno.
Autorka: Kristina Stameković
Još divnih priča o ljubavi i putovanjima pronađite na stranici Sputnica
Topličanka je duša od žene.
