Седимо тако нас четворо за трпезаријским столом и ручамо. У једном тренутку, наша деца започињу конверзацију која је, најблаже речено, веома затекла нас родитеље.
Наша девојчица почиње да распреда о животињи која живи на Мадагаскару и једе шумске пијавице. Искрено, да ме је неко питао, не бих рекла да она зна за Мадагаскар. Нити за пијавице, поготово не шумске.
А наш дечак се надовезује на њену причу, објашњавајући разлике између мало пре споменутог створа званог тенрек и прстенорепог лемура. Каже то су ендемске врсте Мадагаскара.
На моје наивно питање: “Шта то значи?”, уз благи прекор добијам тачан одговор к’о из стопа: “Јао мама, то значи да живе само на Мадагаскару.”
Да ли би требало да додам да наша деца имају 3 и по, односно 5 и по година, и да нису ни близу студијама биологије?
И тако они… везу ли везу. А ја… све поноснија и поноснија.
Сада су већ у леденим водама Арктика где се могу наћи изузетно ретки двороги нарвали и белуга кит који користи ехолокацију.
Када су, између залогаја, направили кратку паузу, питала сам их где су све то научили.
Оговорише ми како су нешто од тога научили у цртаћима, као и на “оном каналу са животињама” коме ни име не знају, али препознају његов лого у горњем левом углу екрана.
“Али шта ако сретнемо нарвала док пливамо у мору?”, упита она забринуто.
“Дора увек говори да не смемо да паничимо када имамо проблем. Морамо да останемо смирени, добро размислимо и нађемо решење. А и нарвала нема тамо где се ми купамо, они воле хладну воду. Па ни немамо проблем.”, самоуверено одговори он, тешећи своју млађу сестру.
А ја остадох у чуду.
Јер, слушам и читам на све стране како ТВ заглупљује децу, како ће им атрофирати мождане ћелије и развезати синапсе, и како ће постати асоцијална, агресивна, гојазна и физички недовољно развијена створења.
Зато редовно кривим саму себе, када им, да бих скувала ручак, усисала под, или просто украла пар момената за себе, укључим тај озлоглашени ТВ, питајући се да ли сам им управо нанела непоправљиву штету, и да ли ћу једном зажалити због хватања те озлоглашене “кривине.
Али није ТВ највећи непријатељ нашој деци, већ незнање и искривљен систем вредности самих родитеља. И то оних који, својој деци дозвољавају гледање неприкладних садржаја без икаквих ограничења, односно пред децом гледају и величају управо такве садржаје.
Са друге стране, ако је родитељ умерен и адекватан “филтер” телевизијске понуде, онда верујем да нема штете, само користи.
А ево и разлога због којих је ТВ за децу ОК:
1. Едукација
Постоји велики број едукативних цртаних и документарних филмова, едукативних емисија и осталих садржаја на различитим телевизијама.
На жалост, најмање је едукативних садржаја који су намењени управо деци.
Али, без обзира на то, деца могу гледати и прикладне едукативне програме за одрасле, и уз њих стицати корисна знања о нашој планети, природи, животињама, далеким земљама и културама.
2. Ширење видика
Као што сам већ споменула, гледањем едукативних садржаја деца стичу знање о свету који их окружује.
Добијају представу о далеким, непознатим местима и њиховим становницима. Стичу ширу слику о природи и друштву, и постају свесни да се животиње, континенти, земље, културе, па и људи међусобно итекако разликују.
Упознавајући те разлике, успевају да преброде страх од оног што је непознато и другачије, уче да прихватају различитости, и живе са њима.
Тако несвесно развијају емпатију и толеранцију.
3. Спознавање истине о телевизији и маркетингу
На родитељима је да објасне деци однос између реалности у којој живимо и телевизијске реалности. Као и појам и сврху маркетинга, јер то некако иде у пакету са телевизијом.
Тако наводимо децу да уоче разлике између телевизијских реклама и стварног живота. И још важније, наводимо их да схвате да су реалност и телевизија две одвојене целине. А када спознају сврху маркетинга, развијају могућност анализе рекламних садржаја.
Невероватно је колико деца то добро разумеју. Па када су у дилеми питају да ли је нешто само “ко бајаги”, или постоји “одистински”.
4. Слушање страних језика
Ово је изузетно корисна ставка. Јер деца, слушајући програм на страном језику, несвесно усвајају речи и изразе, као и контекст у којем се они користе.
Колико сам само пута чула да је неко захваљујући турским и шпанским серијама научио и проговорио неки од ова два језика. Деци је то још лакше, јер је њихов ум предодређен да упија, учи и стиче нова знања и вештине.
Многа деца само гледајући цртаће на енглеском језику почињу да разумеју и користе овај језик. Знам за пример у ком је седмогодишњи дечак почео да разуме пољски, јер је волео са татом да гледа пренос ски скокова на једном пољском ТВ каналу.
Дакле, дефинитивно има истине у овоме.
5. Инспирација и мотив
Телевизијски програм може често подстаћи дете, односно мотивисати га да пожели да проба нове ствари и стекне нека нова искуства.
Можда ће пожелети да се опроба у пецању, да оде на камповање, или да обиђе Мадагаскар једнога дана како би нашао оне ендемске врсте.
ТВ садржај може инспирисати дечје снове, и мотивисати их на деловање, како би се снови и остварили. Такође, ТВ је добар први корак, јер деца захваљујући слици на екрану могу лакше да визуализују своје снове и крену у поход на њих.
Данас у експанзији “висион боард”-ова, ово итекако има смисла, зар не?
6. Позитивни примери и узори вредни поштовања
Колико је само девојчица и дечака пожелело да тренира тенис, кошарку, фудбал, ватерполо, одбојку, рукомет или пливање захваљујући нашим прослављеним спортистима? Не зна им се број.
Такође, колико је њих пожелело да постане астронаут, научник или као познати авантуриста Беар Грyллс, само захваљујући програму који су гледали на телевизији?
Деца воле хероје, и дивно је када их могу пронаћи у стварном животу, међу стварним људима, па макар их познавали само преко ТВ екрана.
На жалост, данас на телевизији има више антихероја који нису достојни титуле идола. Они својим примером могу нанети деци више штете него користи, али на родитељима је да контролишу садржаје који се гледају. Ако родитељ даје на важности таквим особама, не може се ни очекивати од детета да има идоле вредне поштовања. Заправо, овде је већи проблем поремећени систем вредности родитеља, него лош утицај телевизије. Али то је већ нека друга прича.
7. Заједничко време и породични ритуали
Када родитељи покажу интересовање и жељу да заједно са децом прате одређени програм, то код деце ствара осећај заједништва, повезаности и блискости. Деца желе са родитељима да поделе своја интересовања, јер жуде за њиховом подршком и прихватањем.
Такође, могу се осмислити и неки релаксирајући породични ритуали.
На пример филмско поподне уз кокице, или гледање омиљених програма о животињама након ручка. На тај начин родитељи и деца стварају заједничке успомене, опуштајући се и едукујући се истовремено.
8. Аналитичке способности
Када са дететом разговарамо о одређеном телевизијском садржају, можемо да проценимо како оно размишља, на који начин прихвата нова сазнања, и да ли их повезује са оним већ стеченим сазнањима.
Такође, када заједно са дететом анализирамо узрочно-последичне односе различитих догађаја из цртаћа или неког другог прикладног програма, помажемо му да схвати какав вид понашања би требало избегавати и због чега. Дете тако развија критичко мишљење, и аналитичке способности.
На родитељима је да помогну детету да процени вредност одређеног садржаја. Тако дете учи само да уочава разлику између корисног, едукативног, забавног и естетки лепог програма и онога што то није.
9. Ширење сфере интересовања и жеље за истраживањем
Гледајући различите садржаје, деца проширују сфере свога интересовања.
Расте њихова радозналост, и ствара се потреба за учењем, истраживањем, новим сазнањима и добијањем додатних информација.
Ту на сцену ступају књиге, енциклопедије, атласи и све друго што би могло да им понуди додатне информације о теми која их је преко телевизије заинтересовала. Јер колико год некоме звучало необично, гледање телевизије буди и интересовање за читањем књига.
Тако смо једном, након одгледаног цртаћа “Робин Худ”, морали истог дана да прочитамо и истоимену књигу, како нам ништа не би промакло.
10. “Дадиља” моменат
И за крај, понекад када мама пожели на миру да налакира нокте из прве, а тата да прочита новине, дете ће, уз одговарајући садржај, бити мирно неко време, што даје одређену врсту слободе и растерећења родитељима. Нешто као привремена ТВ дадиља.
Наравно, подразумева се да је родитељ и у овом случају тај који одређује садржај и временски интервал гледања ТВ-а.
Мислим да у томе нема ништа лоше, напротив.
А онда када се програм заврши, правац дечје игралиште, уз ћаскање о одгледаном програму.
Закључак:
Уколико ми као родитељи контролишемо време које наша деца проводе уз ТВ и садржај који гледају, сигурна сам да могу имати само користи од онога што ће чути, видети, запамтити и научити.
Са друге стране, и овде, као и у свему, кључ је у мери.
Телевизија никако не може заменити шетњу поред реке, скакутање по барицама, вожњу тротинетом, дружење са вршњацима, јурцање по паркићу, или игру у снегу.
Али, исто тако може унети мало Сунца у дом и поправити расположење током сезоне грипа, или када је напољу тмуран кишни дан.
Зато, уз мало мере и надзора, ТВ јесте корисна стварчица, када се користи дозирано и на прави начин.
А шта Ви мислите о томе?
Aуторка: Lana writes
Уколико вам се допао блог, прочитајте више о мами Лани која пише једноставно о животу.
Топличанка је душа од жене.
