Ovo je moja ljubav za tuđe ljubavi. Oživela sam slova i senke u svojoj dečjoj sobi. Pa u devojačkoj. Pa u bračnoj. Iz knjiga su istrčale zaljubljene šiparice, iz televizora se na pod otkotrljali Don Žuani.
Preksinoć je bila žurka u stanu. Svi svetski muzičari napravili su koncert. Opet se sve vrtelo oko ljubavi. Fredi Merkjuri je pomireno slegnuo ramenima na odlasku: “Show must go on”, šapnuo je.
Ana Karenjina je svratila juče na čaj, pola sata pre nego što se bacila pod voz.
Čika Jova Zmaj je dostojanstveno obrisao svoje oči belom čipkanom maramicom i na terasi napisao sedmu pesmu “Đulića uveoka”. Džejn Ostin i Mir-jam su se dogovarale da naprave razmenu svojih junaka, da promene gospoda klimu.
Odjednom, shvatila sam, umesto telegrama, mejlova i sms-ova pred kapijom su počela da mi rastu brda prekomorskih pisama, stizali su mi spomenari iz drugih zemalja, sa drugačijih neba i nebodera. Donosio ih je neki tamo poštar – brkati stvor kog nikad nisam videla.
Tako ćemo, dakle. Da otvaramo tuđa ljubavna pisma? Da ih sami pišemo? Da se ljubavlju tetoviramo?
Čekajući prava pisma. Ako ih iko više šalje.
A onda je stiglo prvo.
U njemu je pisalo: Nađenka, ja vas volim.
Nađa je bila neutešna. Ove zime nije pao sneg, ali je ona opet došla na moj prag sa knjigom Čehovljevih pripovedaka. Uzalud sam je ubeđivala da je već avgust, da je 2014. godina, da treba da popije čašu limunade i zavrljači tu knjigu bestraga – ništa nije pomoglo. Opet je sedela na fotelji i čitala mi isti pasus:
“Sada je Nađenka već udata. Dali su je, ili je sama pošla – to više nije ni važno – za sekretara plemićkog starateljskog udruženja. Sa njim već ima troje dece. Ali ono, kako smo nekad zajedno išli na sankanje i kako su s vetrom dopirale do nje reči: “Nađenka, ja vas volim” – nije zaboravila. To joj je sada najsvetlija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu…“
Odjednom, umesto suzama celo joj se lice okupa u besu.
“Ko kaže? Mnogo ste mi Vi bistri, Antone Pavloviču! Umotali ste me u sneg, smestili na sanke, pa ‘ajde, Nađenka, niz padinu! Stvaraj sebi najlepše uspomene u životu! Ha! S kojim, pravom, moliću lepo Vi to ovako? Kao – gospodin se na sankama šalio! Da, da. A Nađenka je mlada i glupa, pa će da pravi svetinju od sankanja. Lepo! Baš lepo! Podstrek za sve mangupe od 1886. godine do dana današnjeg! Čujem, u čitanke smo ušli sa vetrom: sanke, šaljivdžija i ja! Ma, odlično! Preveli ste nas na svetske jezike! Fantastično! Da ceo svet sažaljeva Nadeždu Petrovnu, naivnu i nevinu devojčicu umotanu u šalove.
Na kraju, kad ste se već osmelili da se frajerišete (valjda sam pravilno upotrebila ovaj novi izraz?), mogli ste da me unapred obavestite. Da se ne iznenađujem i ne razočaravam. Kad sam se već tako lepo očarala – kao što ste opisali!
Ništa više od svetinje, lepote i dirljivosti u toj uspomeni! A i devojke ste razočarali, da znate. Sad će stalno da se preispituju. Da ubeđuju sebe da je „njihova sveta uspomena“ obična izmišljotina. Ne, kako Vi ono rekoste? ŠALA! Lepo, lepo… Ne znam šta da Vam kažem.
Istina je. Sankanje nisam zaboravila. Ni vetar. Ali sve ste upropastili, Antone Pavloviču. Sve!”
Skočila je sa fotelje i istrčala kroz vrata. Kad li će se vratiti po knjigu?
Budi i ti Topličanka koja piše, pošalji nam svoju priču i mi ćemo je objaviti.
Pišem i inspirišem.
