Родитељство је ход по жици

0
родитељство
Фото. Сачекај мало

У последње време ме често муче нека суштинска питања. На пример, да ли ми је дете срећно? Затим, шта ја могу и шта треба да учиним, како да је васпитавам да би свој живот проживела на најбољи могући начин.

Волела бих да схвати нешто што сам ја нажалост схватила тек “под старе дане”:
Живот је само један. Док се окренете, већ сте потрошили много година радећи ствари које можда и нису биле вредне спомена.
Живот је много кратак а толико тога је релативно.
Срећа је релативна.
Новац је релативан (али нам је на жалост потребан).
Љубав је релативна.
Здравље је важно.
Наш однос према другима је важан.
Друштвене норме су – само норме, треба их поштовати у оној мери у којој тиме поштујемо људе око нас. Тек толико.
Не треба робовати другима, не треба робовати новцу, обавезама.
Треба поштовати најближе, треба бити поштен и радан.

Много је примера око мене, много мајки које муку муче са својом децом, па нам је то честа тема:

Како од њих направити добре људе који ће се самостално пробијати кроз живот.
Шта им пружити, а шта не чинити.
Где грешимо, и како да не погрешимо.

Ја сматрам да су родитељи одговорни – криви или заслужни – за животни пут своје деце.

Истина је да од одређеног узраста свако мора да преузме одговорност за сопствене поступке.
Истина је да свако треба да буде свестан себе, својих врлина и мана. Али кад мало боље размислим, истина је да су моји родитељи својим ставовима, поступцима и утицајем предефинисали мој животни пут.
Могу да им захвалим на свему што су ми у животу пружили и омогућили.
Исто тако, кривим их за грешке које сам чинила и које су одредиле мој живот као одрасле особе.

С једне стране су ми пружили много. Живела сам у иностранству, научила језике, упознала неке земље које иначе можда не бих имала прилику да посетим. Пружили су ми љубав, и добре услове за одрастање и школовање.

С друге стране, ускратили су ми слободу.

Слободу да грешим, да се саплетем и паднем, да откријем од чега је саткан свет око мене.
Одрасла сам под стакленим звоном.
Нисам живела пуним плућима онда када је требало.
Била сам добро дете, а не бунтовни адолесцент. Долазила сам кући на време, нисам кршила забране.
И тако нисам била у прилици да упознам људе, да стекнем искуства те да препознам оне који су за мене били погрешни.
Због тога сам у свом животу много тога пропустила, и у неколико наврата направила озбиљне грешке које су ме много коштале.

Једног дана сам их постала свесна и од тада се трудим да живим другачије.

Назад се не може, али људи се могу променити ако их околности натерају.

Постоје и много драстичнији примери.

До недавно сам у згради имала комшије, родитељи и два сина, моји вршњаци. Млађи се у једном тренутку одселио. Отац породице је преминуо, а старији син је остао да живи са мајком. Био је пријатан и шармантан, али оно што никада нисам успела да разумем нити да одобрим, био је начин на који је он живео. Момак, наиме, никада није имао посао. Студирао је док је хтео. Бавио се разним бизнисима на српски начин, мање или више легално. Кад је исцрпео све могућности своје бујне маште, решио човек да отвори кафић. Нашао од кога да позајми новац. Мајка, која је гледала како матори магарац у петој деценији живота ноћу “ради” а дању спава, болећиво му је доносила кафу у кревет. И потписала хипотеку на породични стан. Од кафића не би ништа, повериоци су почели да им долазе на врата. Мама је преминула од можданог удара. Син је преко ноћи кришом продао стан и побегао у непознатом правцу не исплативши повериоце. Међу њима је била и девојка с којом је преко 20 година био у вези.

Сањар и шармер, испао је преварант и непоштен човек.

Да ли је такав био његов карактер, или се то можда не би десило да је од мајке некада давно добио шут у задњицу и оштре речи, уместо уобичајеног “сине, хоћеш кафу”?
Верујем да би му живот био другачији.
Јер је његова мајка је била добра и пожртвована, али му је у најбољој намери чинила “медвеђе услуге”.

Често се сетим те приче, и баш малопре, док сам гледала своје уснуло дете, размишљала сам до које мере је родитељство заправо ход по жици.

Желимо да им дамо све што можемо, све што имамо.
Придржавамо их од рођења до краја нашег живота, чак и онда када за то можда више нисмо ни способни.
Плашимо се да их пустимо да лете сопственим крилима и подижемо око њих високе зидове.
У силној жељи да их заштитимо од свега, заборављамо да их заштитимо од нас, па и од себе самих.

И тако ја често размишљам, како да своју ћерку усмерим да постане вредно људско биће. Поштено, радно, отворено за друге људе и свет око себе. Како да постане и остане слободна и да овај један живот проживи ваљано. Стално се испитујем и преиспитујем.

Све што бележим овде, у овом дневнику Супермаме, можда ће једног дана баш она прочитати и разумети мој “ход по жици”, труд и љубав с којом је подижем.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!