„Опет женско“ – шапатом прозбори свекрва комшиници преко плота. „Лепо сам му говорила да доведе ону Мићанову кћер“, настави, већ мало гласније – „сви једри, здрави и румени, а он жено, јок!“
„Хоће ову па ову, заљубио се. Зна он шта је љубав!?“
„Ова већ трећи пут рађа женско, угасиће нам лозу, а бојим се, право да ти кажем „да ми се син од туге и срамоте не пропије.“
Док незадовољна свекрва свој бол и јад саопштава комшиници за то време њен син чашћава целу кафану. Родила му се трећа ћерка. Нек’ је жива и здрава!
Године прођоше од тад. И та кћер, расла, одрасла, задевојчила се. Време је за удају.
Да ли је то крај или нови почетак?
Уф, како смо склони да судимо другима, а опраштамо себи. Нема нам равних у томе. Да ли женско дете губи или добија удајом? Може имати и докторску дисертацију или се потписивати палцем то зависи искључиво од ње.
Удајом све своје оставља иза себе.
Оставља своје презиме, узима мужевљево. Оставља своју крсну славу, почиње да слави његову. Своју мајку виђа кад стигне а његову ословљава са „мама.“
Еј, бре!? Каква мама? Чија мама?
Знам ја одлично ко је мени мама, ко ме носио девет месеци, ко је бдио ноћима над мојом колевком.
Уосталом још не чух ни једног зета који ташту ословљава том светом речју „мама.“
Браво! Тако и треба!
Женско да би се омилило свекру, свекрви, деверу, мужевљевој тетки и теткиним теткама све ће да уради да би било прихваћено. Лепршаће око његове маме коју ће својом звати, не би ли задобила већу љубав човека за кога се удала. Нећеш, ћеро! Не труди се!
То су две различите врсте љубави. Тако и треба да буде. Ти треба да поштујеш његову маму, не мораш да је волиш. Он твоју исто.
Не треба да се одричеш себе, свог идентитета да би постала неко други.
Не заборави корене.
Не заборави одакле си потекла и не дозволи да ти крилатицу „женско дете туђа кућа“ наметну као јарам око врата, који ћеш вући кроз живот.
Удала си се. Нек ти је са срећом! Удајом мужевљева слава постаје и твоја.
Светац, заштитник твог новог дома. Слава твоје деце. Ваша заједничка слава.
То никако не значи да своју крсну славу треба да заборавиш! Обележи је, како год. Чак и онда када родитељи не буду међу живима и када не будеш имала код кога да одеш.
Брак је институција, ма колико га многи ниподаштавали, брак је светиња.
Твоја нова породица је твоје гнездо које свијаш заједно са својим мужем. Ваш задатак је да од птића направите рајске птице. Дате им крила, научите их да лете и пустите их у свет. Научите их да ће то гнездо заувек бити њихово ма колико далеко летеле и да ће у том гнезду увек бити радо дочекане и имати склониште од свих животних непогода које ће им се можда дешавати током лета.
Научите их да се не гаси лоза променом презимена већ ношењем јарма око врата. Научите их да увек буду своје. Уткајте им у сваку пору њихову посебност, вредност и јединственост. Њихову величину (не пред Богом, већ пред људима) и научите их да никад, али баш никад у животу не пристају ни на шта мање од тога.
Ауторка: Славица Бијелић
Топличанка је душа од жене.
