„Opet žensko“ – šapatom prozbori svekrva komšinici preko plota. „Lepo sam mu govorila da dovede onu Mićanovu kćer“, nastavi, već malo glasnije – „svi jedri, zdravi i rumeni, a on ženo, jok!“
„Hoće ovu pa ovu, zaljubio se. Zna on šta je ljubav!?“
„Ova već treći put rađa žensko, ugasiće nam lozu, a bojim se, pravo da ti kažem „da mi se sin od tuge i sramote ne propije.“
Dok nezadovoljna svekrva svoj bol i jad saopštava komšinici za to vreme njen sin čašćava celu kafanu. Rodila mu se treća ćerka. Nek’ je živa i zdrava!
Godine prođoše od tad. I ta kćer, rasla, odrasla, zadevojčila se. Vreme je za udaju.
Da li je to kraj ili novi početak?
Uf, kako smo skloni da sudimo drugima, a opraštamo sebi. Nema nam ravnih u tome. Da li žensko dete gubi ili dobija udajom? Može imati i doktorsku disertaciju ili se potpisivati palcem to zavisi isključivo od nje.
Udajom sve svoje ostavlja iza sebe.
Ostavlja svoje prezime, uzima muževljevo. Ostavlja svoju krsnu slavu, počinje da slavi njegovu. Svoju majku viđa kad stigne a njegovu oslovljava sa „mama.“
Ej, bre!? Kakva mama? Čija mama?
Znam ja odlično ko je meni mama, ko me nosio devet meseci, ko je bdio noćima nad mojom kolevkom.
Uostalom još ne čuh ni jednog zeta koji taštu oslovljava tom svetom rečju „mama.“
Bravo! Tako i treba!
Žensko da bi se omililo svekru, svekrvi, deveru, muževljevoj tetki i tetkinim tetkama sve će da uradi da bi bilo prihvaćeno. Lepršaće oko njegove mame koju će svojom zvati, ne bi li zadobila veću ljubav čoveka za koga se udala. Nećeš, ćero! Ne trudi se!
To su dve različite vrste ljubavi. Tako i treba da bude. Ti treba da poštuješ njegovu mamu, ne moraš da je voliš. On tvoju isto.
Ne treba da se odričeš sebe, svog identiteta da bi postala neko drugi.
Ne zaboravi korene.
Ne zaboravi odakle si potekla i ne dozvoli da ti krilaticu „žensko dete tuđa kuća“ nametnu kao jaram oko vrata, koji ćeš vući kroz život.
Udala si se. Nek ti je sa srećom! Udajom muževljeva slava postaje i tvoja.
Svetac, zaštitnik tvog novog doma. Slava tvoje dece. Vaša zajednička slava.
To nikako ne znači da svoju krsnu slavu treba da zaboraviš! Obeleži je, kako god. Čak i onda kada roditelji ne budu među živima i kada ne budeš imala kod koga da odeš.
Brak je institucija, ma koliko ga mnogi nipodaštavali, brak je svetinja.
Tvoja nova porodica je tvoje gnezdo koje svijaš zajedno sa svojim mužem. Vaš zadatak je da od ptića napravite rajske ptice. Date im krila, naučite ih da lete i pustite ih u svet. Naučite ih da će to gnezdo zauvek biti njihovo ma koliko daleko letele i da će u tom gnezdu uvek biti rado dočekane i imati sklonište od svih životnih nepogoda koje će im se možda dešavati tokom leta.
Naučite ih da se ne gasi loza promenom prezimena već nošenjem jarma oko vrata. Naučite ih da uvek budu svoje. Utkajte im u svaku poru njihovu posebnost, vrednost i jedinstvenost. Njihovu veličinu (ne pred Bogom, već pred ljudima) i naučite ih da nikad, ali baš nikad u životu ne pristaju ni na šta manje od toga.
Autorka: Slavica Bijelić
Topličanka je duša od žene.
