Ево четврти месец како школски дани теку. Наш живот се полако уобличава. Успоставили смо неке рутине, нису увек најбоље, има лакших и тежих дана, но све у свему – мислим да смо на добром путу.
Ујутру, класика, терам ћерку да доручкује док се једном руком шминкам, а другом јој пакујем ужину. На крају је она спремна пре мене, па навлачим било шта, грабим ташну и њену торбу и трк до школе.
Касним на посао, надам се да могу некако да се ушуњам неопажено. У принципу не би требало да буде проблема, али ако касним, морам да останем дуже. Тјах.
Крај радног времена. Хватам залет до куће. Уторком и четвртком ми ћерку узима бебиситерка. Тим данима она иде на енглески, па сам проценила да је добро да кући дође мало раније, како би се одморила и била орна за нову туру учења.
Стижем кући нешто пре 17h, ситерка одлази. Сада бих можда могла мало да одморим, да склопим очи бар петнаест минута. Не може. Дете ми је решило да се игра школе: она је учитељица а ја ђак. Сва важна и строга исписује „задатке“ на табли у својој соби. Резигнирана седим на „лејзи бегу“, болна леђа су ми наслоњена на њен кревет. Лепо је то, у суштини. Она се примила па глуми строгоћу, а ја се правим да не умем да саберем три плус два. Једини проблем је што ми је потребна пауза, а то се очигледно неће десити. Играм игру и успут пијуцкам кафу коју сам спустила на под. Повремено покушавам да читам вести на телефону („не мама, на часу су мобилни телефони забрањени!“).
Сати и по касније, излећемо из куће и трчимо на енглески. Школица је близу, зато сам је и одабрала. Кад је време лепо, могу да прошетам или обавим неку набавку. Хладно је, ништа од тога, враћам се кући. Имам 40 минута да поспремим или штагод. Радим штагод, односно насумице склањам разбацане ствари и проверавам школске књиге и свеске.
Затим трк по дете. Па вечера. Док она жваће топли сендвич, ја радим домаћи који ми је задала „строга учитељица“. Након вечере туширање, мало телевизије и спавањац.
Девет сати увече, ево тачно 14 сати како сам на ногама. Нисам стала од седам јутрос. Али буквално. Отварам таблет и насумице бирам тв серију коју ћу гледати наредних пола сата док будем грицкала кикирики који ме на том истом месту чека од претходне вечери.
Пола сата касније улазим у купатило. Најзад је дошао мој ред. Након туширања ћу узети једну од педесетак непрочитаних књига које стрпљиво чекају на полици. Мрка капа, очи ми се склапају. Књиге ће сачекати неку бољу прилику. Ипак последњим атомима снаге мажем нокте. Ваљда се неће оштетити; гасим светло а руке пажљиво држим преко покривача.
Ово је био један мој нормалан дан. Нису сви исти, наравно. Има лакших и тежих. Ипак, није све тако мучно као што можда звучи. Ово је био само увод, подужи, али ипак увод у оно што даље желим да кажем.
Када се заврши тај дан, када прођу дани који као да трају вечно, када легнем преуморна, обично након пар минута – устанем.
Приђем ћеркином кревецу (да, поново је у свом малом кревету, тик до мог). Проверим да ли је покривена, пипнем јој чело за сваки случај. Све је уреду. Стојим тако мало, са све намазаним ноктима за које се надам да су се лепо осушили. Гледам је и размишљам.
Ово је био наш нормалан дан. Многи су такви.
Кад у часописима видим уредне станове, сваки предмет пажљиво осмишљен, насмејана лица а испод слике текст који објашњава како је то све реално и оствариво (а затим пет или десет правила која, ако их се придржавате, гарантују да ћете живети баш као та породица са слике) – помислим да је моја прича тоталан промашај.
Али није.
Добро смо. Здраве смо. Трудимо се. Имам најбоље и најсмешније дете на свету. Све је ок. Могло би бити боље, увек може. Али могло би бити много горе. Јер савршенство не постоји. Осим можда на скоцканим инстаграм фотографијама или у часописима.
Данас је петак. Још једна радна недеља полако пролази.
А ми смо ок.
Понекад имам велика очекивања, а иза таквих очекивања дођу и разочарења. И то је ок, треба имати жеље, планове. Неке ћу остварити, неке вероватно нису биле реалне.
А има дана које једноставно треба преживети и превазићи. Без великих очекивања. И то је сасвим у реду. Сасвим је довољно једноставно лећи и преспавати бриге и дилеме. Сутра ће ми глава бити бистрија.
Јер сутра је нови дан.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
