Пре неколико година сам схватила да сам погрешно васпитавана. Док су ме подизали, моји родитељи су много тога препустили случају и нису се бавили суштином родитељства.
Шта је по мени суштина, када су деца у питању? На шта треба посебно да обратимо пажњу код наше деце?
Не образовање. Образовање је важно, наравно, много значи у животу, али није то најважнија тековина на свету. Није то оно што ће деци помоћи да овај мали живот који имају, који сви ми имамо, проживе добро.
Да ли је то васпитање? Васпитање је важно, треба да знају за ред, треба да имају лепе манире. Али добро васпитање је само део једне целине, једне веће слике која подразумева много више од пуког „добар дан“, „хвала“ и „изволите“. Много је људи који лепо умеју да упакују свој наступ према другима, а суштински нису пристојна људска бића.
Сматрам да деци морамо пре свега да помогнемо у процесу сазревања. Треба да их усмеримо како би што раније стекли емоционалну интелигенцију и самопоуздање. Правилна и благовремена перцепција добра и зла, као и лична самоконтрола када су у питању жеље и потребе, то је по мени важан посао због кога сваки савестан родитељ треба да засуче рукаве.
Моји родитељи су били добри, пристојни људи. Мајка ми је још увек жива и ја сам због тога врло срећна. Али у једном моменту сам схватила да је затајила у овом веома битном сегменту родитељства, а ја сада сносим последице тог њеног пропуста. Ја сам образована, имам факултетску диплому и говорим три страна језика. Али ми то није помогло у тренуцима када сам доносила одлуке везане за мој приватан живот.
Зато што је процес мог емоционалног сазревања текао веома споро, уз скретања са пута у веома деликатним животним тренуцима, повлачила сам погрешне потезе за које само делимично могу да кривим себе.
У годинама када су моје другарице увелико гурале колица или водиле децу у школу, ја сам себе сматрала младом и вечном.
У годинама када су њихова деца започињала студије, ја сам се чупала из депресије због краха брака, а затим праћакала у меандрима лоше везе.
Зашто је све то било тако? Зато што сам била лепо васпитано женско чељаде којој никада нису помогли да научи шта је добро а шта безобразлук, шта је ваљано а од чега треба бежати без поздрава.
Била сам слаба, била сам збуњена. Требало је да се проведем као боса по трњу да бих напокон ојачала и сазрела. И то по коју цену!
Једна од последица мог касног сазревања и погрешног васпитања, између осталог је то што сама подижем своју седмогодишњу ћерку. Очигледно је да морам још да радим на себи, јер мада сам схватила где и зашто сам све у животу грешила, знам да имам још много да научим, како о другима, тако и о сопственој личности.
Зато сам између осталог и започела овај дневник Супермаме. Писана реч је моћан алат. Док пишем, заправо морам да се потрудим да добро размислим о свему што желим да кажем, а током тог процеса размишљања, па затим писања, стално откривам нове ствари којих до тада нисам ни била свесна.
На пример, осећај срамоте.
Оно што је специфично за самохране мајке, јесте тај наш недефинисан осећај нелагодности. Осећамо се као да смо негде затајиле у нашем браку, или у нашој вези. Као да нисмо биле довољно добре, па смо зато остале да децу подижемо без партнера.
Овај осећај није заснован на рационалним разлозима нити на чињеницама. Међутим, ипак је ту, присутан код свих наших одлука, па и у комуникацији са другим актерима нашег свакодневног живота.
Ето, рекла сам и то.
Непријатно нам је.
Непријатно ми је. Моја ћерка је у септембру кренула у школу. Полако стиче нове другаре, у ствари већ има најбољу другарицу. Срећем повремено њену мајку, разменимо понеку реченицу, а вероватно би следећи корак могао да буде кућно дружење наше деце. А мени је непријатно. Непријатно ми је да објашњавам да сам самохрана мајка, да моје дете код оца иде у госте, да је све на мојим леђима и да немам никаквог мужа са којим се договарам и који би могао да понекад проћаска са њеним мужем. Непријатно ми је чак и што нас две живимо са мојом мајком, тако да ми је чак и социјални аспект живота сведен на минимум. Осећам се као да је мој живот део некакве накарадне филмске приче, као да сви гледају у мене и моје дете јер се не уклапамо у класичне шаблоне породичног живота.
Не знам зашто је то тако, јер реално посматрано, нити сам скривила нешто, нити сам својим поступцима било коме нанела бол. Али ето, непријатно ми је, а не би требало.
Самохране мајке би требале да буду поносне и похваљене због свега што раде. Уместо тога, углавном слушамо коментаре у стилу „ма хајде, барем си слободна. Ја имам мужа а као да га немам“.
Не разумем како неко ко је ваљда добронамеран, може да самохраној мајци одвали овакву глупост. А било је тога, и то много пута.
Још нешто што сам више пута чула је „шта те брига, имаћеш ко да те гледа када остариш“. За примитивизам никада нисам имала разумевања. Ја сада „гледам“ моју остарелу мајку, и тврдим да ће моја ћерка, ако се ја питам, имати свој леп живот негде и то без мене. Нисам је родила да би ме „гледала“, већ да бих јој пружила сву љубав коју имам и ослободила је да лети својим крилима када за то дође тренутак.
Недавно је један веома популаран портал објавио један од мојих првих текстова, Свако дете има оца, зар не? Била сам одушевљена и изузетно поласкана. Текст је на друштвеним мрежама покупио много лајкова и коментара. Осећала сам се као да сам урадила нешто врло важно, како за себе тако и за друге саме мајке које можда имају причу сличну мојој. А онда сам прочитала те коментаре и схватила да већина читалаца није текст ни прочитала, а неки можда јесу али нису се потрудили да схвате о чему говорим. Препричала сам разговор двојице који су испред мене чекали у реду за саобраћајну дозволу. Нека самохрана мајка (не, то нисам била ја) замолила их је да је пусте преко реда јер је повела дете, а дете по њеним речима није имало оца. Билмези су сматрали да свако дете има оца… А читаоци су започели расправу да ли треба водити децу када имамо обавезе и да ли са децом треба ићи преко реда! На крају се полемика свела на коментаре који нису имали никакве везе са мојом причом.
Свега има на овом свету. Добрих и добронамерних, али и глупих, злих и злонамерних. Поред васпитања и образовања, хтела бих да моју ћерку усмерим како би постала самосвесна и самопоуздана особа.
Желим да у свет одраслих закорачи широм отворених очију, и изоштрених чула која ће је на прави начин водити кроз живот.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
