Залеђено децембарско вече. Излазим да дочекам ћерку, њен отац треба сваког тренутка да ми је довезе. Успут износим кесу са ђубретом, тога имамо стално. Невероватно, кад год излазим ја износим некакво ђубре.
Значи, испред зграде сам. У сусрет ми долазе дечкић од неких 13 година и жена у зимској јакни са шалом око главе. Дечка знам, он је унук пријатељице моје мајке. Бака из суседног улаза шаље дакле другој баки (мојој мајци) жито и некакав пасуљ. Свети Никола је, 19. децембар.
Жену која га прати такође знам. У ствари, знала сам је некада, у неком ранијем животу.
У ствари, није само да сам је знала, познавала сам је, и то врло добро.
У ствари, биле смо нераздвојне, како оно кажу, као прст и нокат.
Биле смо најбоље другарице годинама.
Путовале смо заједно, училе заједно. Смејале се и плакале заједно – због љубавни, живота, добрих оцена, лепих или тужних песама. Сећам се слушала је поп и ложила се на The Style Council и ЕКВ…
Успомене навиру.
У једном периоду смо обе биле залуђене биљкама. Куповале смо саксије, садиле, пресађивале, размножавале.
Па момци, па концерти… свашта нешто.
Била сам повереник за љубавне проблеме. Чак сам је упознала са једним, касније се за њега и удала. Била су то лепа времена. Он висок и плав, она онижа црнка, а баш такве је волео. Скупило се друштво, рекла сам му: „имам једну слатку малу за тебе. Македонка по мајци, значи има мираз, нов шпорет чека спреман“. И као на филму, допадоше се једно другом, заволеше се. А ја сам била кума.
Хтели су децу, није им ишло. Потрошили су брдо пара на вантелесну, најзад је затруднела. Носила је тројке, лекар ју је убедио да је то у реду, да жена од метар и жилет може да изнесе тако ризичну трудноћу. Сво троје их је изгубила у шестом месецу. Плакале смо заједно.
Много година касније, чудо се десило, затруднела је природним путем. Родила је Горана, кога смо из милоште сви звали Микан јер је близу њене канцеларије била истоимена пекара.
Отрчала сам да видим чудо од бебе чим је изашла из породилишта, нисам хтела да сачекам прописаних 40 дана. Њена срећа била је и моја.
Моја животна прича текла је паралелно са њеном.
Кад је она јурила децу, ја сам опуштено чекала „да ми се јави“ жеља за потомством. Једног дана сам схватила да је ђаво однео шалу па сам се и ја бацила на вантелесну оплодњу.
Да ли се људи мењају са годинама, или само неке наше особине испливају на површину како старимо?
Шта је уопште пријатељство, да ли пријатељима треба пружати безрезервну подршку у свакој ситуацији?
Моја веза је била – каква је била, ћопава и кљакава. А моја најбоља другарица није сматрала да наше пријатељство заслужује подршку, нити да ја подршку заслужујем независно од тога с ким живим и какав је он према мени, или какав је уопште.
Пријатељство је раскинула тако што ми је рекла да не може да се дружи самном докле год ја будем у вези са човеком кога не може да поднесе и о коме мисли све најгоре.
Та моја веза, из које се пре седам година родило моје једино дете, распала се нешто касније. И вероватно је другарица била у праву, ја јесам била у погрешној вези.
Али, шта је пријатељство уопште? Треба ли пријатељима силом отварати очи, или ипак бити уз њих у сваком случају, у лепим, па и у ружним и тешким временима.
Из вантелесне у вантелесну, и ја сам напокон затруднела и родила дете, четири године пошто смо се разишле. Наш контакт је прекинут, али пошто су нам мајке редовно кафенисале и с временом се зближиле као нас две некада – обе смо знале како она друга живи.
Знала је да сам у октобру 2011. родила то дуго жељено дете. Знала је да са ћерком живим код мајке, у свом некадашњем стану.
Није се јавила да ми честита, није се јавила да дође да види моју бебу и да јој се радује, као што сам се ја радовала њеној. Да ли је то уопште пожелела, не знам.
И тако, четири плус седам, једанаест година након нашег разлаза, излазим ја са кесом ђубрета да дочекам ћерку, коју је отац требао ми да довезе.
Поред мене пролази дечкић од неких 13 година, знам да је то Горан. Исти отац: плава коса и наочари.
За њим иде добро позната жена са шалом око главе. И она носи кесу са ђубретом. Обраћа се сину, а ја слушам али јој не препознајем глас.
Знам ко је, није се много променила. Али глас ми је некако стран.
У књигама често наилазим на приче о сусретима, где су се након много година људи променили, али се ипак препознају по боји гласа. Али ето, једанаест година касније она ми звучи као нека страна жена а не као девојка с којом сам преко двадесет година делила добро и зло.
Обраћам јој се, „Биљана…“
Гледа ме с неразумевањем, а затим изненађено. Истина је да сада изгледам другачије.
Размењујемо пар куртоазних речи, она углавном понавља „нисам те препознала“. Пита како ми је мајка.
Наилази ауто, из аута излазе моја ћерка и њен отац. Љубазно се поздравјају, а што и не би, једанаест година касније…
Гледа моје дете, спомиње да је код своје мајке видела пар њених фотографија.
Вече је, тротоар је осветљен тек са пар светиљки. Не знам да ли она може да распозна црте лица моје ћерке. Да ли из тог кратког сусрета, детињег руковања и пренемагања може да схвати колико је дивно то моје чудо од детета које сам једва некако родила, сама самцата, са пуних 46 година живота.
Не знам да ли види колико је дражесна, умиљата и паметна.
Не знам да ли је занима, да ли ју је уопште занимало у претходних седам година.
Поздрављамо се, одлази са сином и кесом за ђубре (рече да је мајчино). Био је мрак, тако да јој нисам јасно видела очи.
Не знам да ли се уз последње речи, „е, баш ми је драго што смо се виделе“ насмешила.
Ето мени закаснелог епилога двадесетогодишњег пријатељства, некада највећег и најдивнијег.
Али шта је пријатељство уопште? Да ли се може „потрошити“? И да ли тотално различити људи могу бити прави, истински пријатељи заувек?
Са некима се само познајеш. Са другима понекад попијеш кафу, размениш мисли. Трећима можеш и да се повериш, рачунајући да те неће одбацити као смрдљиву чарапу ако им тако дође, па чак и ако си у вези са црним ђаволом.
У овим нашим кратким животима будите прави пријатељ својим пријатељима. Подржите их, помозите им. Нађите им се у тешким тренуцима, радујте се њиховим успесима, и немојте никада себи дати за право да их осуђујете или да им судите. Јер сви смо различити, и то је оно што људску расу чини посебном и драгоценом.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
