Ко се још сећа зиме те 2005. године? Била је права. Снег и зимска чаролија у ваздуху. Сви су се грејали уз ватру и чај а ја сам одабрала да се угрејем крај тебе. Кога брига што могу да се смрзнем? Кога брига што баба цокће и прориче упалу плућа? Ништа и нико није могао да ме спречи да дођем до тебе.
Сећаш ли се?
Ни деца ни одрасли. Негде између. Довољно одрасли да желимо цео Свет и довољно деца да уживамо у тренутку. Не знам шта ме је омађијало те вечери. Топла чоколада, флека на рукаву од исте, пламичак свеће на столу или рупица на образу. Тек омађијана корачам већ деценију и по.
Уз тебе, крај тебе, за тебе.
Почело је као клиначка симпатија а траје и даље. И нека траје. И нек смо и даље клинци у љубави, јер нема ништа лепше од ње. Наша је љубав од даљина порасла, од рана ојачала, од искушења одрасла. Изборила се са нама самима. А то је и те какав изазов мораш да признаш.
Од дечака који изводи трикове до тате који објашњава како се Земља окреће око Сунца. Од девојчурка који се игра папиром до маме која се поноси својим принцес крофнама.
Крај тебе сам спознала и највећи понос и највећи страх и највећу срећу.
Сазнала сам шта значи волети и бити вољен. Како осетити јачину љубави преко „гора и мора“.
Такође сам сазнала и да је селотејп непријатељ број 1 љубави. Као и то да је могуће посвађати се сам са собом.
Али и оно најбитније, љубав са годинама не бледи. Само постаје већа и лепша. Расте сваког дана. Од осмеха и свађа, загрљаја и несташлука, од пољубаца и погледа. Од топлог какаа и мириса колача.
И нека расте. На мојим ногама и твојим леђима. У њеним локнама.
Нек шири гране ко бреза под којом смо започели ову причу. За следећих 115 ако може. Заувек.
Ауторка: Надица Јевтић
