Људи причају причу: „Туђа деца брзо расту“. За туђу не знам, али у своју авлију кад погледам – и оно што родиш ти израсте пред очима као из воде. Само што није из воде, већ из љубави.
Није ово моје велико. Премашили смо годину, али се још „бројимо у месецима“. Има ту још да се пљуска по барицама и шкрипи чизмицама по снегу до другог рођендана. Славимо мини-јубилеје: те 15, те 18 месеци. На то нас нагоне педијатри, табеле напретка, ознаке на едукативним играчкама и етикете на бодићима. (Ето, још и бодиће носимо).
Када сам постала мама, мој теча ме је стално запиткивао: „А је ли, није лако бити мајка?“ На мој збуњени осмех он би као мантру понављао: „Није лако бити мајка.“ Веровала сам и нисам веровала. А ево у шта ту нема да се поверује.
Кажу: поремети ти се ритам спавања, због детета се будиш сваки час – па и онда кад мирно спава, придижеш се да провериш зашто толико мирно спава, боже, боже, да ли дише? Муче га грчеви или је гладно? Кака жута или зелена? Брадавице боле од непрестаног сискања. Хоће воду. Неће воду. Протеже се на кревету немоћно да се самостално окрене с бока на бок – али га ти ипак оградиш са 173 јастука.
Обуци, пресвуци, окупај. Намажи кремицом да не дође до оједа. Пази да не претераш с кремицом – да не дође до оједа. Обуци, пресвуци, окупај. Подоји, угреј стомачић, раскомоти. Љуљај до бесвести док не заспи. Полуди због телевизора који се самовољно и самостално појачава – баш кад је дете заспало. Смешкај се траженим и нетраженим саветима. Броји му граме. Слушај помахнитале и смирене маме о: вакцинама, ултразвуку кукова, првој спремљеној храни, првим зубићима и корацима.
Кажу. А ја кажем: на једно уво уђе, а на друго изађе. У глави остави оно што осећаш као исправно и искључи страх.
Живимо у 21. веку: у доба кад су се све модерне технологије, медицина, козметичке и фармацеутске куће удружиле да нам олакшају живот – па и то чување деце. Новорођенче, беба, дете – то је најбеспомоћније и најмоћније створење у универзуму. Обузме те и преплави целог. Како вам остане места за кукумвчење о неспавању и превлачењу?
Мама, не переш после сваког пресвлачења памучне пелене на руке, не трљаш их док се последња флека не скине, не куваш их у лонцу, не сушиш их усред зиме и молиш Бога да се осуше на време. На крају, крајева, не размишљаш као наше баке о томе у шта ћеш обући дете. Већ се двоумиш између три врсте једнократних пелена (које после сваког пресвлачења уредно сколопиш у ролницу и бациш у канту за смеће!), између бодића са пругицама и бодића на туфнице, између тракице са розе машном и капице са ушима.
Мама, имаш топлу воду у бојлеру којом можеш да се окупаш и после сваког дојења умириш груди. Постоје АD капи којима можеш да се масираш, постоје пупмице којима можеш да извучеш вишак млека, постоје посебни туфери којима можеш да заштитиш веш и одећу (које, такође, после употребе бацаш!). Уживај у тој продуженој симбиози, у чињеници да те твоје детенце треба. Да си све што му треба кад ти наслони свој обрашчић на груди и крене да цокће. Природа је чудо, а ти имаш цео живот који се напаја животом прикачен за твоје тело.
Мама, грчеви ће проћи, зубићи ће израсти – помисли кад тебе нешто боли, попијеш шаку бруфена ил’ трпиш, ал’ знаш да кажеш, да промуцаш бар то обично „јао“. Оно, малецно, живи на овом свету једва двоцифрен број дана и тај га свет већ боли. Нек у теби има и бруфене, и љубав, и „јао“. Буди му живи термофор, буди му лек који олакшава ницање зуба, буди му мама.
Мама, ниси дан после порођаја морала да куваш ручак за десеторо. Ниси са њиве стигла у шталу у последњи час да се породиш. Ниси уместо уложака међу ногама носила памучне крпе (које си исто као и оне пелене морала да переш, ал’ кришом, јер је срамота).
Мама, не размишљај шта су жене све могле и морале у претходна два века. Ти сада имаш безброј могућности. Немој да се хваташ за ону најбескориснију – за себично размишљање о себи. Јесте срећна мама најбоља мама. Али кажи ми: где је срећа у јадању другарици како целу ноћ ниси спавала? Где је срећа у превртању очима кад се укаки одмах после купања? Где је срећа у бескрајном набрајању ствари због којих ти је „тешко откад си постала мајка“?
„Није лако бити мајка.“ Чујем течу како понавља – а мислим: Није, стварно није. Ал’ то никакве везе с неспавањем нема. Није лако, јер се брзо све заборавља. Тренутак кад се први пут окренула на бок – јер она увелико трчи по улици. Тренутак кад ме је први пут угризла за прст – јер сад жваће месо без проблема. Тренутак кад је први пут пробала кромпир и шаргарепу на врху кашичице – јер сад одбија да једе ако се сама не служи виљушком.
Тренутак кад сам јој читала прве стихове о мајци – јер сад сама бира сликовнице (искључиво са мацама) уз усклик одушевљења и мјаукање. Тренутак кад је први пут узела звечку у руке и држала цео минут – јер сад слаже коцке, храни лутке по кући и кува им чај. Тренутак кад се први пут насмешила – јер се сада са мном смеје на сав глас. Тренутак кад је први пут рекла „мама“ – јер сад ту магичну реч понови бар 112 пута у току дана.
Није лако – јер сам веровала да сам стварно присутна и да ми ништа није промакло, а оно: деца брзо расту. Кад никну из љубави, кад расту из љубави – а посебно кад је осећају.
И зато, Маме: Загрлите своја чуда. Посебно када сте уморне и љуте. Још мало, па ето, одоше они у школу. Још мало, па ће и тај позив: „Мама, ипак не долазим за викенд, имам колоквијум.“ Још мало, па ће уместо: „Мама!“ кућом јурити: „Бако, бако!“
Људи причају да није лако. Олакшајте онда себи љубављу.
Текст је првобитно објављен на Магазину Лола.
Пишем и инспиришем.
