Изгледа да је било потребно да ми се деси нешто много лоше што ће ме научити памети.
Субота пре подне, лежим у трпезарији и превијам се од болова. Због сопствене глупости. Моја мајка се оклизнула и пала. Њој није било ништа, али мени јесте. Пружила сам руку да је подигнем – то се не ради – савила се да бих повукла њен терет. Осетила сам бол какву у животу нисам. Срушила сам се уз врисак.
Наредних сат времена сам се превијала и плакала, читава леђа су ме болела, али болела… неописиво. Кад сам се некако саставила, дохватила сам телефон, позвала медицинску помоћ. Примила ињекцију, одлежала на поду још један сат и напокон успела уз велике муке да устанем.
Да скратим причу. Мојој мајци није било ништа, а ја сам прво мислила да сам се ушинула, укљештила неки нерв или тако некако. Након посете дому здравља и десетак ињекција, било ми је мало боље. Мало.
Последњих година муњевито реагујем на све што је везано за моје дете, а врло сам спора, да не кажем неефикасна, када су моји лични проблеми у питању.
Две недеље након пада отишла сам на магнетну резонансу и утврдила да сам успела да поломим пршљен. Да. Изнад струка, на тораксу. Сазнадох где се налази дванаести тораксни пршљен, показао ми ортопед.
Поломила пршљен.
Зашто, вероватно јер имам остеопорозу – и то сам тек сада сазнала. Последице безброј покушаја вантелесне оплодње, предозирања хормонима, ране менопаузе.
Првих недељу дана је било паклено. Ноћни одласци у тоалет су били најгори. Требало је некако устати, па опрезно по ходнику уз придржавање за намештај, наслањање на зидове…Пола сата до купатила, пола сата натраг. А након тога од болова нисам даље могла да спавам.
Можемо ли ми, жене, све саме? Очигледно да можемо.
Придигла сам се. Ево три недеље како мирујем на свој начин. Водим дете у школу. Обилазим лекаре, сама возим. Идем у набавку. Очистим кућу колико могу. Пеглам. Све то утегнута у некакав мидер у коме изгледам као корњача, и уз непрестано кљукање лековима. Не бих смела? Не бих. Али хеј… другог избора немам. Нема ко други, моја кућа је “оне њоман банд”. Само ја.
И чињеница је да је то сјајан осећај, када схватите да сте се сами извукли из врло тешког положаја, снагом воље, мишића, да сте стегли зубе и савладали проблем без ичије помоћи.
Овог пута је проблем био здравствене природе. Могло је бити било шта друго. Ситуација коју сами решите, даје вам неку нову снагу, неки понос који вас вуче даље кроз живот.
И то је фантастично, тамо где друге траже, очекују ослонац партнера, самохране мајке то немају па им напослетку и не треба. Било би лепо да постоји, али једном када схватимо да смо препуштене саме себи, али буквално, једном када то прихватимо и престанемо да се због тога нервирамо или секирамо – свет је наш.
Нећу ићи тако далеко да тврдим да је најбоље бити сам, не.
Али кад је већ тако – може и тако.
Никада нећу заборавити тих пар сати које сам одлежала, прво у трпезарији, а затим у спаваћој соби до које сам се једва довукла а морала сам јер ми је тамо био телефон. Памтићу све што ми је пролазило кроз главу: страх, паника, неверица. А касније, касније сам се питала зашто је до тога морало доћи. Зашто сам била нервозна, зашто нисам размишљала шта радим. Зашто сам годинама уназад у стресу. Зашто сам себи дозволила да упропастим три недеље живота (и дуже, сада се завршава та трећа недеља мог боловања) на нешто што сам могла да избегнем. Што није морало да се догоди. Зашто сам довела у питање своје здравље, како сам то себи могла да дозволим? Могла сам да постанем инвалид. Због чега?
Већ дуго година ја реално уопште не бринем о себи. Причам како хоћу – то да. На махове сам одлазила на пливање, на пилатес, на свашта нешто. Увек су све те моје акције биле кратког даха. Нисам имала времена. Имала сам преча посла. Било је битније да то време утрошим на нешто друго, на друге људе. Све је било прече. Мајка, дете. Дозвољавала сам стресу и фрустрацијама да ми диктирају темпо живота, навике.
Усуд самохраног родитеља? Можда.
Навика тврдоглаве жене рођене у знаку стрелца са поџнаком у знаку овна? Слабо је то оправдање.
Знам да нисам једина која занемарује себе на дневној бази. Знам да се многе жене понашају као ја, ломе се око породице, родитеља, падају на нос кад треба и када не треба, уз све мантру “могу ја то сама”.
И можемо, наравно да можемо.
Моја драга кума, тежак дијабетичар и буквално инвалид, недавно је изјавила да ће “већ следеће године” фамилији да објасни да она више не може да их опслужује, прави зимницу, чува децу и све што ради за све њих, али за себе не. Таман што им није рекла. Следеће године хоће, сигурно.
Али…
Могу ја то сама, доказала и доказујем изнова свакога дана. Могу. Док једног дана више не будем могла.
Последњих година је брига о себи врло популаран концепт. Не без разлога.
Ако не бринете о себи, ко ће?
Плашите се да ће да вас прогласе себичном? Нека их.
Брига о себи није себичлук, то је здрав разум и прагматизам.
Морате да трајете. Дуго. Не бринете ли макар понекад о себи, нема шансе.
Здравље је најважније, а то не значи само физичко, већ и ментално.
Лепо је бити здрав и расположен.
Не памтим кад сам последњи пут за себе могла да кажем да сам – здрава и расположена.
Заобиђите у широком кругу све што вас чини нервозним, све што вас срди или растужује.
Реците НЕ свима који вам не пријају.
Без дискусије, правдања. Само НЕ.
Чак ни то, у ствари. Не реците ништа. Много боље.
Не трошите ни минут на људе који вам дижу притисак.
Бежите од ситуација које вас терају да пијете бенседине.
Како? Лако.
Напустите просторију.
Немојте се јављати на телефон.
Бројите у себи до сто.
Прошетајте.
Брините о себи, јер нико други неће.
Ја схватила.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
