Иван је био професор српског у гимназији. Прешао је четрдесету, био разведен и имао ћерку. Драг и насмејан, ученици су га волели, а и он њих. Чак више од самог посла.
Био је мај и ближила се још једна матура. Иван их није бројао, али је знао да их је било већ много досад. Гледао је Марију као да је први пут види. А предавао јој је четири године. Скоро је навршила деветнаест и из његовог предмета је била међу најбољима. За остале је била незаинтересована и сви су веровали да је могла више. Дражесно једноставна, густе смеђе косе, витка, нежна, повучена али увек љубазна. Није била свесна своје привлачности. Као да је желела да остане девојчица. Али, код Ивана јој то није успевала. Била је сувише згодна да би је и даље посматрао као дете. Обрадовао би се увек кад би је видео, и то не само у школи. Живели су у градићу где је било лако налетети на неког познатог.
Увукла му се и у мисли и у срце. Али, никако није хтео да размишља шта ће бити када оде у други град због студирања. Закон је ставио у запећак. Ионако му за непуних месец дана неће више бити ученица, па зашто се тиме оптерећивати!? Не памти када је задњи пут био овако заљубљен. Било је у његовом животу доста жена. Али, разлика у годинама никад није била толика. А ни једна од њих му није толико значила као она. Ништа о њој није знао, сем да је жели. Ни да ли има дечка, који факултет ће изабрати, где јој раде родитељи. То је ионако било неважно.
Ишао је да купи мед код једног познаника. Ушао је у двориште и угледао њу. Нека милина се разлила по њему. Љубазно је поздравила њега и домаћина и са теглом меда кренула ка капији. Како је могуће да је тако заносна, питао се Иван. Испоставило се да живи само улицу даље. Град му се учинио још мањим и био је бескрајно захвалан на томе.
Кад је стигао кући, легао је на кревет. Фантазији није требало дуго да га обузме. Она, он и мед… Негде у природи, сами, слободни и голи. Мед је ту тек да зачини страст. Са тако мало година сигурно није искусна и он би јој и ту био професор… Њено би било само да се препусти уживању.
У школи се трудио да се не примети како силно жели да јој буде више од професора. Иако је био убеђен да она никад не би могла да се загледа у неког маторца. Одакле му храбрости да јој приђе? Како уопште створити прилику? Засад је имао само машту.
Крај маја је био неочекивано кишовит. Једног поподнева се колима враћао из посете пријатељу. Скренуо је у једну уличицу и угледао Марију како трчи по тротоару. Обучена у црвену хаљиницу, мокра до голе коже. Свирнуо је и зауставио ауто испред ње. Утрчала је и кренули су. Хиљаду пута му се захваљивала и рекла како такси никако није могла добити, а кишобран ионако увек заборави. Рекла му је адресу своје куће и убрзо су стигли. Имао је накратко ову танану вилу поред себе. Желео ју је много више од неколико минута, али забога, како јој то рећи!?
Изашла је из аута и по ко зна који пут се захвалила што је повезао. Пришла је капији, а он је и даље гледао за њом. А онда се нагло окренула према њему и позвала га је унутра. Био је затечен, али је пристао. Осушила је косу, пресвукла се и скувала кафу. Успут је причала како оца нема,а мајка јој је у посети код родбине и требало би сутра да се врати. Споменула је и факултет… Како ће јој тешко пасти да оде у велики и њој непознати град. Иван је само слушао, без речи. У једном тренутку, заћутала је и она. Погледала га је заносно и приближила му се. Пољубац је био нестваран и кратак.
Повукла га је у своју собу. Знала је шта жели и знала је да ужива. Фантазија му више није требала. Марија је била његов мед. Заволео је кишу. Чудио се колико је у том крхком бићу било пожуде. И како је стварност била лепша од маште.
Ауторка: Даница Јакшић
Топличанка је душа од жене.
