Оно кроз шта је Илда пролазила као дијете, бољело је највише њену мајку Зехру, раздирало јој душу и тијело попут урагана који руши све пред собом. Зехрину бол нико није могао да осјети јер је поносно корачала улицама провинције у којој је живјела вјерујући да је задесило искушење коме се треба одупријети. Често се будила касно у ноћи знојава и уздрхтала јер јој је свако отварање очију била чемерна истина о злокобној судбини која је канџама заробила њену душу не дајући јој да се отргне из лавиринта из којег није било излаза. Ево двадесет и двије године, иста чемерна слика након буђења, слика потамњелих очију љекара из чијих устију су попут фијука оштруг бича излетјеле ријечи: Илда има ХИВ вирус. Добила га је од вас док је била у вашем стомаку. Треба нам ваш супруг под хитно…
Из те слике појављивале су се увијек закрвављене очи њеног мужа који је читавог живота заударао на дуван и алкохол. Живио је пет година у Њемачкој , сам, далеко од породице… Вратио се пошто је био ухваћен да ради на бауштелу без папира.
Тада је схватила да ће читав њен живот бити омрежен болом и патњом и да никада неће стићи до свјетлости на крају тунела која сваког човјека вуче као нада у боље сјутра.
————————————————————————————————
Зехра је свако јутро постављала три лијека на сто, један за њу, други за Илду, трећи за Илхана.То им је био једини заједнички сусрет, једина слика у њиховој породици која их је спајала, јер су били повезани злом, најјачим нитима, чврсто привезани у чвору, који им је раздирао душу и тијело, везани су били ХИВ вирусом који нико није могао да одвеже.
Пред један Бајрам, Илхан је преселио. Авет прошлости дошла је по своје. Имунитет му је ослабио и болест је узела маха.
Њих двије, као два сужња, одбачене од породице и околине, наставиле су живот знајући да и Илханов дух и даље ходати њиховим животима док се не споје под црном земљом.
Илда је кренула у школу. Ударци које су њена мајка и оне трпјеле били су све болнији. Сједјела је у посљедњој клупи, сама и одбачена. Родитељи дјеце су сазнали за њену болест и плашећи се, били су изричити да њихова дјеца не сједе у истој клупи са Илдом. И увијек је била сама, и за вријеме одмора, и на часу физичког васпитања и при повратку из школе. Чекала је тренутке кад оде кући и са мајком заспи у истом кревету. Тада се осјећала спокојном и на тренутак је заборављала на вирус, на понижења, на одбаченост. Свјесна да су људи око ње опаснији од ХИВ вируса који је заробио њихову душу и тијело, Зехра са Илдом одлази у Њемачку, у мјесто гдје је започела клица несреће која их је задесила. Надала се да ће је тамо разумјети, надала се… Након четири године, њемачке власти су их протјерале, вратиле су их на гнојиво нељудскости, гдје ће њихова душа модрити под ударцима неразумијевања.
Илда није могла да настави школу као редован ђак. Већ поодрасла, сваког јуна је чекала пред вратима једне учионице гдје је полагала ванредне испите. Увијек јој се чинило да је сто за којим је сједјела испитна комисија превише био удаљен од клупе у којој је она сједјеле. Можда јој се чинило, можда…
————————————————————————————————
Вријеме тече у недоглед. Илда је већ стасита двадесетдвогодишња дјевојка. Њен спас је Фејсбук. Ту је слободна, ту нема граница, живи за тренутке када ће јој неко тражити пријатељство. Бог је обдарио писањем поезије. Њени статуси су препуни стихова из које се осјећају бол и патња, али и Илдина радост када добије позитивне коментаре. Живи за те тренутке, живи за тренутке својих виртуелних пријатеља који не знају да је болесна од опаке болести за коју њене комшинице и другарице, које чак нијесу прихватиле њено пријатељство на Фејсбуку, кажу да је сида.
Оно што Илда ни са ким није дијелила, биле су поруке у инбоксу. Преписка са Зијадом траје већ три године. Тај инбокс је Илдина магија. Ту нестаје вријеме стварности, вријеме истине да ће вјечно да буде прикована за стуб који ће је жуљати, отварати ране које нико неће моћи да зацијели.
————————————————————————————————
– Зијаде, ја морам нешто да ти кажем о себи- била је реченица коју је смогла снаге да напише Илда једне ноћи у касним сатима. Знала је да је ово почетак новог ударца који ће јој преломити вене, узбуркати душу, учинити да њене пуначке усне најјаче задрхте. Ово је био почетак краја једне виртуелне љубави за коју је она знала да се не може оваплотити и која ће јој забости оштар нож у срце. Морала је да му каже истину о себи. Хтио је да дође, да је упозна, да затражи руку њене младости, да уживо чује њене стихове, да је загрли и каже јој да је заљубљен у њу.
Ма, не интересује ме ништа о теби, Илдице моја. Морам да те видим, једноставно морам. Довољно сам сазнао, упознао сам твоју племениту душу и крепосно срце …- низало се у инбоксу.
Хиљаду мисли и сјећања у том тренутку робили су Илдину душу. Знала је да ће да дође овај дан, знала је јер су се сваки пут послије поклопљеног лаптопа и посланог малог срца Зијаду, склапале њене сузе на дну браде.
– Зијаде, болесна сам, болесна…- као кроз маглу написа Илда.
Ове четири ријечи на тренутак направише паузу у инбоксу. То је био тренутак када се Илди учини да се спојише небо и земља. Неизвјесност, страх, дрхтање душе и тијела јели су је као птице Прометејеву утробу. Одједном, појавише се написане Илханове ријечи у инбоксу:
– Шта, како, од чега, не схватам…
У животу највећа дјела исказана су елиптичним реченицама, реценичама које су чиниле да се губи тло под ногама, реченице које су рушиле свјетове, спајале сјај и таму, реално и иреално, добро и лоше, смрт и живот…
– Зијаде, имам ХИВ вирус, имам га од рођења. Дубоко је заривен у мојим дамарима и својим канџама ме дере, раздира и дроби крвна зрнац чинећи да ми је сваки дан Содома и Гомора. Зијаде…, имам сиду, она је мој сапутник, ближа ми је од сијенке, ближи ми је од тебе…
Посљедње три тачке које Илда написа, као да јој скидоше камен са срца. Остало је само чекање шта ће Зијад написати као одговор. Те ноћи, те три тачке су остале саме, као што је и Илдина душа била сама, и наредних дана, опет само три тачке док Илда једне ноћи није схватила да је блокирана. Није пустила ниједну сузу, склупчала се као фетус поред мајке и заспала. Схватила је да је добила борбу, да је побиједила себе и коначно пронашла свјетлост на крају тунела којој је хрлила, свјетлост која је расвијетлила злокобну истину да се не може удати и родити дјецу, да не смије вољети јер ће љубављу уништити нечији живот. Од те истине бјежала је у виртуелни свијет, у свијет лажи, често бола и патње.
Живјеће и даље са њим, са ХИВ вирусом. Бориће се против њега све док се посљедњи откуцај њеног срца не заустави, јер ће га убити својом смрћу, то ће бити њена побједа и њена освета.
Живјела је за тај дан!
Ауторка: Мирсада Бибић Шаботић
Топличанка је душа од жене.
