Дошао је коначно и тај чувени дан, први дан школске године. Ушла сам у учионицу и тамо угледала новог ученика. Тај дан је променио доста тога. Наши погледи су се сусрели по први пут. Његове плаве очи су ме зачарале. У њима сам видела сјај који је у мени пробудио радозналост. Сви су са нестрпљењем чекали звоно, а ја сам хтела да траје довека.
Посматрала сам га током целог одмора и размишљала да ли да му приђем. Да ли ће ме прихватити у друштво или ће ме само погледати и окренути правећи се да ме никада није ни видео. Без обзира на то, одлучила сам да му приђем. Упознали смо се, али ме је он брзо игнорисао. У мојим очима се појавио сјај, али овог пута од суза које су саме текле. Била сам и љута и разочарана. Ипак, нисам одустајала.
Трудила сам се да му се приближим, а да ипак не буде упадљиво и наметљиво. Помагала сам му кад год је требало. Марљиво сам учила и радила и стицала све више знања да бих скренула пажњу на себе. Био ми је важан сваки његов поглед. Његово друштво ми је јако пријало. Чини ми се да сам често била срећна само зато што је он ту, крај мене. Често ми је било и непријатно када би ме његов оштар поглед пресекао након неке моје изјаве која се њему није свидела, али већ следећи пут ми се смешио, а чини ми се да ништа посебно нисам урадила.
Како је време пролазило, успела сам да се некако наметнем. Питала сам га да ли жели у неку кратку шетњу. Одговорио је да жели, али прилично срамежљиво и тихо. Осетила сам нешто у том одговору, као да жели нешто да ми каже. У парку смо разговарали о разним темама. Све време сам размишљала да ли да му кажем шта осећам зато што сам претпостављала да и он гаји осећања према мени.
Сутрадан ме је у школи дочекало нешто незамисливо. Моја најбоља другарица је целог дана разговарала са њим, а када бих га ја нешто упитала, он би побегао. Била сам јако збуњена и тужна због саме помисли да га више не занимам и да ми је другарица заузела симпатију. Следећег дана сам у ранцу затекла папирић са његовим потписом на коме је било нацртано срце. Сада је све било кристално јасно: моја другарица га је охрабривала да ми се јави. Тако је настала моја прва симпатија.
Љубав је као нека игра – некада победиш и будеш срећан, а некада изгубиш и вратиш се на почетак.
Ауторка: Лана Тијанић
Топличанка је душа од жене.
