Ljubav je najlepše osećanje koje se javlja u svakom čoveku. Kad se rodimo, naša prva ljubav su mama i tata. Volimo brata ili sestru, drugaricu ili druga. Pored te ljubavi javljaju se simpatije. Neka simpatija je iz ulice, neka iz vrtića ili škole. Nisu to baš prave ljubavne priče, kao što se vole odrasli, ali su za nas veoma ozbiljne. Zbog simpatije srce lupa jače, zbog nje se ne spava, menja se frizura i još mnogo toga.
Moja ozbiljna ljubavna priča počela je u prvom razredu. Možda je bilo rano za to, ali desilo se. Nisam, u stvari, ni znala šta se dešava, samo se pojavio osećaj neke sreće kad sam videla tog dečka, a još je veća sreća kad on pogleda mene. Sad znam da je to bila simpatija. Zvao se Petar – dečak smeđe kose, sa pegicama na licu. Imao je brata blizanca koji je bio skoro isti kao on, ali nikad ih nisam mešala. Uvek sam znala koji od njih je Petar. Razlika je za mene bila velika. On se lepše smejao, imao je rupice i lepše je čitao. Volela sam da slušam kad on nešto čita i kad odgovara na času. Posebno sam volela da sedim blizu njega. Nije bilo srećnije devojčice od mene kad me je učiteljica razmestila u klupu iza njega. Od tog dana, svaki odlazak u školu bio je velika radost.
Bilo je u odeljelju još drugih simpatija i ljubavi, a ja sam se nadala da sam njegova simpatija. Lađe su mi potonule kada sam saznala da je njegova simpatija moja drugarica iz klupe Jana. Sećam se tog dana, tužnog dolaska kući i lošeg spavanja. Nije mi se išlo u školu, nisam više bila srećna. On se za vreme časa stalno okretao i nešto tražio od Jane. Uvek mu je falila gumica ili bojica. Ja sam posmatrala i bila sve tužnija. Jana nije volela njega. Dopadao joj se dečko iz starijeg razreda i Petar joj uopšte nije bio zanimljiv. Čak ga je ismejavala. Jednom je na času fizičkog lopta jako udarila Petra i on je pao i povredio ruku. Jana se smejala. Ja sam bila blizu i pomogla mu da ustane. Od tada nije gledao Janu, gledao je mene. Nisam verovala u taj pogled, čekala sam sutrašnji dan.
Na časovima se ponovo okretao, ali sada je ponešto tražio od mene i smeškao se. Ponovo se u srcu čula muzika, ponovo je moje srce jako lupalo i lice mi je bilo rumeno. Bila sam srećna, ali nisam znala šta on oseća. Došao je moj rođendan. U svojoj pernici sam pronašla srcasti papir na kome je pisalo „Srećan rođendan, Petar“. Bio je zgužvan, ali vredniji od svih ostalih poklona zajedno.
Čudan je osećaj kada si srećan zbog nečije pegice i osmeha. Bilo je to davno, ali se sećam osećanja leptirića u stomaku kad on uđe u učionicu, baci ranac na klupu i kaže „Ćao, Iva“. Bližio se kraj školske godine. Nije mu se išlo na raspust. Petar je dolazio u park sa bratom, a ja sam dolazila sa drugaricom i bili smo srećni. Neko vreme ga nije bilo u parku, njegov brat je rekao da se seli u Beograd. Mislila sam da je to šala i nisam obraćala pažnju. Otišao je na letovanje i više ga nisam videla. Dolazili smo u park i mislila sam da će se njegove pegice pojaviti. Pošli smo u drugi razred, a Petra nije bilo. Učiteljica je rekla da su se odselili. Bila sam tužna kao i onih dana kad je gledao Janu. Plakala sam ceo put do kuće i dugo tugovala.
Ljubav jeste najlepše osećanje, ali sam se tada pitala zašto kad zbog nje tugujemo. Tada sam mislila da je moja ljubav najjača, a moja tuga najveća. Često sam se sećala Petra i naše ljubavi iz prvog razreda. Znam da će biti još ljubavnih priča, ali Petar je priča za sebe.
Autorka: Iva Stanojević
Topličanka je duša od žene.
